S vremena na vreme čujete rečenicu koja tiho menja način na koji razmišljate o liderstvu. Ove godine, tokom leta, čuli smo jednu. „Naš posao je da vam budemo blagoslov.“ Upravo smo završili naš predkonferencijski deo na MEGA konferenciji u Mobileu, Alabama. Kao što često biva, državni lider je pristupio pultu da sažme ono što su učesnici naučili, podeli sledeće korake i zahvali prisutnima na učešću. Nismo očekivali da će Melissa Shields, pomoćnica državnog nadzornika Alabame, izreći deset jednostavnih reči koje su nam ostale urezane od tada. Zapitali smo se: šta zaista znači da lider bude blagoslov?
Nije bilo aplauza odmah nakon njenog govora. Bilo je nešto još moćnije. Usledila je kratka pauza. Delovalo je kao da cela sala kolektivno prepoznaje da je liderstvo upravo opisano na način koji je malo ko od nas ranije čuo. Spustili smo te reči u sebi i nosili ih kući, prepričavale ih tokom putovanja avionom i delili ih s prijateljima, porodicom i kolegama.
Tokom godina, veliki deo našeg profesionalnog života posvećen je razmišljanju, pisanju i govorenju o liderstvu. Istraživali smo namerno liderstvo, kolektivno liderstvo i uslove koji pomažu obrazovnim radnicima da rastu. Ipak, ova jednostavna izjava nas je podsetila na nešto o čemu ne govorimo dovoljno često.
Ta uporna dilema navela nas je da se obratimo Shields sedam dana posle konferencije i zatražimo da objasni šta tačno misli. Njen odgovor nije bio o harizmi ili viziji. Nije bio ni o organizacionim dijagramima ili strateškim planovima. Radi se o dnevnim izborima koje kao lider pravi da oblikuje iskustvo onih koje vodi.
Biti blagoslov nije toliko u grandioznim gestovima koliko u svakodnevnim odlukama. To znači slušanje pre nego što se progovori. Znači postavljanje pitanja: „Kako mogu da pomognem?“ pre nego što se pita, „Zašto ovo nije urađeno?“ To znači slavljenje pobeda koje niko drugi ne vidi. Iznenadilo nas je šta nije bilo na njenom spisku. Nikada nije pomenuo rezultate testova, strateške planove, sisteme odgovornosti ili organizacione dijagrame. Svi oni su važni, ali nisu ono čemu se ljudi najviše sećaju kada je reč o vođenju.
Dugo posle toga, kada se ljudi sete dnevnog reda sastanaka, pamte da li su se osećali saslušanim. Pamte da li je neko primetio njihov trud. Pamte da li je lider uklonio prepreke ili se sam pretvorio u jednu. Ona je počela od ljudskog iskustva vođenja. Pre nego što ljudi prihvate viziju, oni doživljavaju osobu koja je vodi. Pre nego što se obavežu na strateški plan, odlučuju da li veruju lideru koji ih poziva da se obavežu. Pre nego što inoviraju, pitaju se da li im se čini bezbednim da rizikuju.
Još jedan odgovor koji je Shields podelila sa nama nedelju dana posle konferencije bio je: „Liderstvo treba da ostavi ljude jačima, a ne manjima.“ Te reči, podeljene sa nama nedelju dana posle konferencije, snažne su koliko i deset reči koje je izgovorila na kraju konferencije. Zamislite da li bi svaka odluka lidera bila filtrirana kroz taj pogled. Da li je ovaj sastanak ostavio ljude jačim ili manjim? Da li je ovaj mejl ojačao odnose ili ih oslabi? Da li je ova konverzacija povećala samopouzdanje ili ga umanjila?
Liderstvo se nije merilo samo time šta je postignuto. Merilo se i time šta se dešava s ljudima na putu. Obrazovanje je postalo veoma vešto u traženju da lideri ostvaruju rezultate. Direktorima škola i rukovodiocima distriktima postavljeno je očekivanje da razvijaju strateške planove, poboljšavaju rezultate učenika, uvode nove inicijative, savladavaju sisteme odgovornosti i odgovaraju na brze promene koje preobraćaju škole. Ovo su zadaci koji imaju značaj. Oni su suštinski deo liderstva u izgradnji sistema za učenike.
Međutim, negde duž puta, još jedno pitanje je ispalo u pozadinu: Kako ljudi koje vodimo doživljavaju naše liderstvo ili, kao što nas je Shields izazvala da razmislimo, „Da li ljudi koje vodimo doživljavaju nas kao blagoslov?“ Njene reči su nas podstakle da postavimo pitanje koje do sada nismo razmišljali na ovaj način: Kakav je osećaj biti vođen od mene? Da li bi ljudi koje služimo opisali iskustvo koje liči na njenu viziju liderstva? Čini se da se dešava nešto drugo kada ljudi doživljavaju liderstvo na ovaj način. Oni postaju spremniji da veruju, sarađuju, inoviraju i istrajavaju. Drugim rečima, kultura se menja pre nego što rezultati početno dođu.
Na našim radionicama često nas pitaju kako lideri stiču podršku. To je pošteno pitanje, ali možda nije potpuno. Pre nego što ljudi prihvate neku inicijativu, prvo odlučuju da li veruju osobi koja ih poziva na posao. Možda podrška nije nešto što lideri ostvaruju. Možda je to nešto što zaslužuju kroz svakodnevne odabire koje Shields opisuje. Bilo da ste nadzornik obrazovnog distrikta, direktor, savetnik za nastavu, predsednik odeljenja ili vođa nastavničkog osoblja, početak školske godine donosi novu priliku. Ne samo da pokreće nove inicijative, već i oblikuje način na koji ljudi doživljavaju vaše liderstvo. Reči Shields sada nas navode da razmislimo da li bismo, u srž naših napora za unapređenje liderstva, koristiti rečenicu „Naš posao je da vam budemo blagoslov.“ Kada neko ovog školskog sistema napusti vaš ured, sastanak ili učionicu, hoće li otići sa osećajem da je jači ili manje sposoban?
