Ovo su samo neke od etiketa koje nastavnici dodeljuju učenicima — često već u predškolskom uzrastu. Ta označavanja mogu iskočiti u razgovoru između kolega. Ili na roditeljskom sastanku. Ili u učionici.
Bez obzira na to gde i kako se ta označavanja primenjuju, većina dece od ranog uzrasta razvija osećaj kako ih njihovi nastavnici vide, kažu stručnjaci. A ta označavanja nisu laka za ukloniti.
“Mislim da deca odlaze iz predškolskog uzrasta ne samo sa idejom i očekivanjem od škole, već i sa sopstvenim očekivanjem u školi, kao: ‘Sviđa mi se ovo. Biću dobar u ovome—ili možda ne,’” rekla je Susan Engel, razvojna psihološkinja koja vodi program podučavanja na Williams College u Massachusettsu i koja je posmatrala gotovo 30 učionica kao deo istraživanja za svoju knjigu iz 2026, Američki predškolski program: Izveštaji iz prve godine škole. “Retko koje dete može kasnije da se oslobodi te ideje.”
Kako Engell primeti, označavanja mogu da igraju veliku i trajnu ulogu u tome kako učenici vide sebe. To važi čak i dugo nakon što neka određena oznaka više ne odgovara. Na primer, učenik koji je nekada bio opisan kao dete koje ima poteškoće u čitanju može postati onaj ko čita tečno i sa dubokim razumevanjem.
Ale negativni osećaji koje je izazvalo to početno označavanje mogu da ostanu, kako kažu stručnjaci, koji nude alternativne načine izražavanja i podrške učenikovim tokovima učenja.
Kada oznake ostaju u mislima učenika
Jacqueline Woodson, nagrađivana autorka knjiga za decu i mlade, ovo dobro zna. Ona je izjavila da bi danas verovatno bila označena kao učenica sa poteškoćama u čitanju, zbog spore i namerne čitanke koja je sledila.
“Stalno sam upoređivana sa sestrom koja je briljirala, i to me je činilo nesigurnom. Ono što se prenosi je ‘ti nisi toliko dobar,’ i to se preliva na celo naše telo. Tu leži opasnost,” rekla je Woodson za Education Week 2018.
Lako je videti zašto označavanje učenika negativnim identifikatorima, poput „spor“ ili „preprečen“, može biti štetno. Ali čak i tzv. „dobre“ oznake dolaze sa sopstvenim zamkama, kažu stručnjaci.
Na primer, identifikacija kao „darovit“ može izazvati teške osećaje odgovornosti. „Labela stvara pritisak — čak i kada pokušavate da ih zaštitite od njega,” napisala je Danielle Sullivan, bivša predsednica North Carolina Association for the Gifted & Talented, na zvaničnom sajtu te organizacije. „Plaše se da razočaraju očekivanja povezana sa tom etiketom.”
Ta se zabrinutost može pretvoriti i u samopravi pritisak da ostanu „na vrhu“ kako ne bi razočarali očekivanja — stvarna ili percipirana — nastavnika, roditelja ili čak vršnjaka. Taj isti pritisak može sprečiti učenika da preuzima akademske rizike iz straha od neuspeha i, posredno, oštećenja reputacije.
Uprkos nedostacima koji su inherentni u označavanju učenika ili njihovog rada kao „dobrog“ ili „lošeg“, nastavnici uglavnom koriste pohvalu i kritiku kao dva osnovna alata prilikom davanja povratnih informacija, rekla je Engel.
Umesto da govore u širokim „evaluativnim“ terminima, Engel predlaže da nastavnici ukazuju na specifične aspekte učenikovog rada.
„Radi se više o tome da pomognemo učenicima da razmišljaju o tome kako razmišljaju, o njihovom procesu,“ izjavila je.
Na primer, ako mlado dete nacrta sliku, umesto da kažete „to je prelepa slika koju si napravio/la“, nastavnik bi trebalo da povratnu informaciju učini konkretno, na primer: „Primijetio sam da jako voliš ljubičastu boju. Recimo, ispričaj mi o toj величini stvorenju na onoj slici,“ predložila je Engel.
Novi nalazi istraživanja sugerišu da pristrasnosti nastavnika mogu da ih spreče da pruže konstruktivne povratne informacije koje se fokusiraju na konkretne strategije za poboljšanje akademskog učinka, umesto na navodne nedostatke učenika, poput „ne努力ablei.“ Buduća studija je pokazala da devojčice i učenici iz božanstvene rase češće dobijaju negativne povratne informacije u vezi sa svojim matematičkim sposobnostima i trudom — što istraživači kažu može da navede učenike da se osećaju manje sposobnim za poboljšanje svojih matematičkih veština.
Preoblikovanje načina na koji nastavnici govore o učenicima
Postoje trenuci kada nastavnici moraju da procene učenike. Ali postoje načini da se to uradi na način koji izbegava označavanje učenika i, umesto toga, fokusira na razvoj specifičnih veština.
Emily Bartz, stručnjak za učenje sa sedištem u Baltimoru i nezavisni savetnik za obrazovanje, obučava nastavnike od prvog do dvanaestog razreda da procenu postignuća učenika kroz prizmu veština izvršne funkcije, a ne da ih posmatra kao deo identiteta učenika.
“Stvarno ne znaš šta da radiš sa detetom koje, po tvom mišljenju, smatraš lenjim, kaže Bartz.
Međutim, dete koje deluje lenjo ili nemotivisano može zapravo biti u borbi protiv inicijacije zadatka, ključne veštine izvršne funkcije koja omogućava prelazak od razmišljanja o zadatku do njegovog samog započinjanja, dodala je.
Pored toga što nastavnicima daje rečnik za razumevanje odnosa između nivoa veština učenika i ponašanja, Bartz nudi i strategije koje podržavaju rast veština.
Heđer Tibets, dečji direktor niže škole u Principii, nezavisnoj koedukativnoj školi u St. Louisu, Mo., naziva taj način preoblikovanja „trenutkom sa svetleće lampe“ (“light-bulb moment”).
Njena K-5 nastavnička ekipa dobila je ovu obuku od Bartz pre roditeljskih i nastavničkih konferencija ovog jeseni. Tibets veruje da objašnjavanje napretka učenika kroz prizmu njihovih veština — a ne karaktera ili ličnih osobina — vodi ka značajnijim susretima sa roditeljima.
Umesto da se podrazumevano upustimo u označavanje dece, Tibets kaže: „mnogo je produktivnije podeliti sa roditeljima koje veštine izvršne funkcije njihova deca nemaju, ili koje veštine nisu razvijene toliko, posebno znajući kako možemo da naučimo tu veštinu izvršne funkcije kako bi učenici bili uspešniji u školi.“
