Sat tiktakuje: ambitivan novi saveznički federalni program izbora škola svakako će početi u januaru. I dok je opšti cilj programa jasan — da novac koji finansira država bude usmeren porodicama za trošenje na školovanje — ključni detalji se još uvek doređuju.
Zato vođe škola i distrikta, zagovornici izbora škola i skeptici, kao i široko polje stručnjaka za obrazovanje sa nestrpljenjem očekuju predložene regulative — koje se očekuju do kraja ovog meseca od Ministarstva finansija SAD — da odgovore na goruća pitanja o tome kako će program poreskog kredita za stipendije funkcionisati i ko će imati korist.
„Svi su nekako na oprezu i čekaju ovu septembarsku najavu da bi shvatili, ‘kako da odgovorim?’” rekao je Mike Taylor, izvršni direktor Nacionalne asocijacije obrazovnih fondacija, koja pomaže lokalnim nezavisnim organizacijama povezanim sa školskim distriktima da pripreme da budu organizacije koje dodeljuju nagrade učenicima u obliku stipendija. „Niko ne želi da ulaže vreme u nešto i da se na kraju ispostavi da to nije vredno.”
Program stipendija sa poreskim kreditom, takođe nazivan Federal Scholarship Tax Credit ili Education Freedom Tax Credit, potpisan je u zakonu prošle godine od strane predsednika Donalda Trumpa kao deo šireg fiskalnog i trošnokog paketa poznatog kao One Big Beautiful Bill Act.
Slično programima koji već postoje u nekoliko država, federalna verzija podstiče pojedince da doniraju novac organizacijama koje dodeljuju stipendije učenicima školske dobi, dajući im federalni poreski kredit za donacije do iznosa od 1.700 dolara po poreznoj prijavi.
Prema zakonu, učenici mogu da koriste novac iz svojih stipendija finansiranih iz budžeta države na razne odobrene obrazovne troškove, poput školske školarine u privatnim školama, privatnih časova ili troškova kućnog obrazovanja.
Program bi mogao da generiše milijarde dolara novog federalnog izdavanja za obrazovanje, uključujući i za učenike u javnim školama. Jedna nedavna procena Američke federacije za decu (American Federation for Children), organizacije koja zagovara izbore škola, pokazala je da bi program, ako 1 od svakih 5 podobnih donatora donira pun iznos za koji može zatražiti poreski kredit, mogao da prikupi čak do 37,6 milijardi dolara — otprilike veličine Nacionalnog programa za obrok u školama i Titula I, federalne pomoći za učenike iz ugroženih sredina, zajedno.
Međutim, učenici mogu da dobiju stipendije finansirane programom samo u državama gde je guverner učinio opt-in. Mnoge demokratske guvernerke nisu to učinile, iako donatori u državama koje ne učestvuju i dalje mogu da dobiju poreski kredit ako doniraju organizacijama koje dodeljuju stipendije u državama koje učestvuju.
Nekoliko demokratskih guvernera je signaliziralo da žele da vide predložene regulative od Ministarstva finansija SAD pre nego što odluče da li će se priključiti.
Pre objavljenih regulativa, Education Week je kontaktirao zagovornike i stručnjake koji su pomno pratili razvoj programa da bi saznali koja pitanja — finansijska, logistička i filozofska — žele da Treasury-ijevi predlozi odgovore. Kliknite na linkove ispod da biste skočili do određenog pitanja.
- Da li će javne škole zaista imati korist?
- Koji učenici mogu da učestvuju?
- Koliko novca će proći kroz program?
- Koliko fleksibilnosti će imati države?
Da li će javne škole zaista imati korist?
Zagovornici izbora privatnih škola pozdravili su usvajanje novog federalnog programa koji oponaša inicijative na nivou država sa ciljem povećanja privatnih obrazovnih opcija. Ali za razliku od nekih državnih programa, federalna verzija omogućava koristi i javnim školama.
Javne škole koje žele da njihovi učenici koriste stipendijske dolare moraju da sarađuju sa novom ili postojećom nevladinom organizacijom koja dobija sertifikat za ponuditi stipendije kroz program. Nakon toga, javne škole bi naplaćivale naknade za usluge — poput časova dopunske nastave, tehnologije ili poslepodnevnih programa — i podsticale učenike koji primaju stipendije da pokriju te troškove sa stipendijskim sredstvima.
Neki zagovornici javnih škola plaše se da bi propisi IRS-a mogli biti konstruisani da olakšaju put za ne-javne škole, dok bi dodali dodatne prepreke koje otežavaju učestvovanje javnih škola.
Drugi barijere javnih škola su strukturalne. Otprilike 4.000 našeg nacionog školskog okruga imaju odnose sa postojećim lokalnim fondacijama koje daju, ili bi mogle da daju, stipendije učenicima u K-12, prema Nacionalnoj asocijaciji obrazovnih fondacija. To ostavlja još oko 9.000 okruga koji trenutno nemaju prirodnog partnera za učešće u federalnom programu poreskog kredita.
Taylor, izvršni direktor udruženja, vidi program kao priliku da javne škole zadrže programe i usluge koje bi inače bile pod pritiskom budžeta da se smanje: umetnost i muzika, dopunska nastava poslije škole, povratak kredita. Njegova organizacija podstiče članove da ubrzaju partnerstvo sa svojim školskim distriktima kako bi iskoristili novi federalni program.
„Sa naše tačke gledišta, želimo da svaki učenik javne škole na neki način koristi benefite,“ rekao je Taylor.
Taylor je poslednjih nedelja primio mnoštvo poziva superintendenta školskih distriktâ koji pokušavaju da razumeju program. On vidi izlaznu činjenicu pojave poreskih kredita kao priliku lokalnim fondacijama da prošire svoj uticaj u školama i da doprinose još više učenicima uspehu.
Škole koje nisu navikle da naplaćuju naknade za usluge mogao bi da ih obeshrani logistički napor potreban da njihovi učenici učestvuju.
„Morate sve njih podstaći da se prijave za stipendiju, morate se sertifikovati za stipendiju kroz SGO na neki način. SGO bi morala znati da imaju dovoljno novca da finansiraju sve te učenike,“ rekla je Kristin Blagg, saradnica na istraživanju u Urban institutu, institutu levo orijentisanog mišljenja. „To je pomalo ‘pile ili jaje’ kada je u pitanju uspostavljanje programa.“
Koji učenici mogu da učestvuju?
Zakon kaže da učenici mogu da učestvuju u programu ako su podobni da pohađaju javnu osnovnu ili srednju školu i ako porodični prihod njihovog domaćinstva ne prelazi 300% srednjeg bruto dohotka tog područja.
Analiza koju je uradila American Federation for Children, organizacija koja zagovara izbore škola, otkrila je da bi potencijalno 92% svih učenika K-12 moglo da učestvuje prema tim merilima (pre uzimanja u obzir država koje ne učestvuju u programu). Učenici moraju koristiti svoja stipendijska sredstva u školi koja se definira kao javna, privatna ili verska škola koja pruža K-12 osnovno ili srednje obrazovanje kako to definišu državna pravila.
IRS regulative mogu pojasniti da li i kako škole i drugi obrazovni pružaoci moraju da potvrde podobnost učenika. Automatska sertifikacija učenika koji učestvuju u programima obroka sa besplatnim ili snižene cene mogao bi da bude velika pomoć školama koje bi inače mogle da imaju poteškoća sa papirologijom vezanom za proveru podobnosti, rekla je Blagg.
Dok su svi učenici K-12 starosne dobi koji ispunjavaju te uslove prihvatljivi za stipendiju, oni možda neće moći da je koriste zavisno od njihove tačne školskih aranžmana — posebno ako su kućno školovani, ili pohađaju mini-školu ili druge alternative koje bi mogle pasti pod kućno školovanje. Kako države definišu ove manje uobičajene obrazovne opcije, može odrediti da li porodice mogu da koriste finansiranje iz programa kredita na porez.
U najavi regulatoryjnih promena u junu, Ministarstvo finansija je reklo, uglavnom, da kućno školovane porodice mogu dobiti sredstva ako njihova država tretira kućno školstvo kao škole prema državnom zakonu.
Dve i dvadeset dve države kategorizuju kućno školovanje kao privatne ili verske škole.
Ova interpretacija će ostaviti mnoge učenike bez, kaže Leslie Hiner, starija savetnica za pravnu politiku EdChoice-a, organizacije koja zagovara izbore škola.
„Ono što to zapravo znači je da deca koja su inače podobna za stipendiju neće moći da koriste novac,“ rekla je. „Ovo mora biti usklađeno. Nikada nije bilo namere Kongresa da bilo koje dete isključi iz učešća u ovom programu.“
Postoji i određena nejasnoća oko toga da li učenici koji pohađaju predškolsko doba mogu primati stipendije. Učenici su podobni za učešće ako su podobni da se upišu u javne osnovne ili srednje škole — što bi sugerisalo da bi, u državama i okruzima gde su programi predškolskog obrazovanja smešteni u osnovnim školama, predškolski učenici mogli da dobiju stipendije. Regulative bi ipak mogle da pruže dodatnu jasnoću.
Zagovornici sa različitih političkih spektra takođe očekuju da regulative IRS-a ukazuju put ka tome da mehanika programa bude lakša za razumevanje široj javnosti.
„Pronađite slučajnog čoveka sa ulice i zamolite ga da objasni razliku između poreskog odbitka i poreskog kredita,“ rekla je Blagg. Nadam se da će regulative učiniti specifičnosti koristi od poreskog kredita razumljivijima čak i onima koji nisu upućeni u nijanse poreske politike.
Koliko novca će protići kroz program?
Jezik zakona čini da ukupni iznos poreskog kredita bude ograničen na 1.700 dolara po poreskoj prijavi. To znači da bračni parovi koji podnose zajedno prijavu bi bili ograničeni na 1.700 dolara za taj par, nasuprot 3.400 dolara.
Zagovornici izbora škola tvrde da ova politika kažnjava bračne osobe koje žele da doniraju i da će ograničiti koliki novac ulazi u stipendije. Američka federacija za decu procenjuje da dopuštanje bračnim parovima koji podnose zajedničku prijavu da doniraju 3.400 dolara može na maksimum (ako svi podobni podnesu kredit) značiti dodatnih do 75,1 milijardu dolara za program.
Drugi problem je koliko organizacije koje dodeljuju stipendije (SGO) — koje su nevladine organizacije registrovane u državama — moraju da posvete stipendijama i koliko mogu izdvojiti za administrativne troškove. Zakon zahteva da SGOs usmere 90% svog prihoda ka stipendiranjima učenika, što ostavlja 10% za administrativne troškove.
Briga, bar za mnoge pristalice zakona, jeste da manje i novije organizacije neće imati dovoljno novca za poslovnu stranu vođenja nevladine organizacije, kao što su marketing i izgradnja platformi za raspodelu sredstava za odobrene troškove, rekao je John Schilling, dugogodišnji zagovornik izbora škola koji lobira za program i član je upravnog odbora Federal Scholarship Tax-Credit Coalition, koja promoviše program.
„Recimo da ste nova SGO i krenete da skupljate milion dolara u iznosima od 1.700 dolara, i da možete da koristite samo 100.000 dolara da pokrenete i promovišete to — to je neizvodljiv poslovni model,“ rekao je. „Želimo da osiguramo da mogu koristiti i drugi ne-porezni prihodi da bi ovo uradili.“
Najnoviji pregled regulativa koje su objavljene ovog leta rekao je da pravilo od 90% neće važiti na isti način za organizacije koje se prvenstveno — ali ne isključivo — fokusiraju na aktivnosti dodeljivanja stipendija. U suštini, za te neprofitne organizacije, 90% prihoda prikupljenog isključivo za stipendiranje kroz federalni program kreditnog poreza i deviziranih računa mora ići na stipendije. Ali to pravilo ne mora nužno da se primeni na dodatne novce koje grupe prikupljaju drugim sredstvima.
Međutim, to i dalje ostavlja puno nesigurnosti, poput toga koji deo aktivnosti SGO mora biti posvećen aktivnostima dodeljivanja stipendija da bi se ispunili izuzeci od pravila koja određuju koliki prihod mora ići na stipendije, rekla je Hiner.
„Očigledno pitanje bilo je, pa šta znači ‘uglavnom’?“, kazala je.
Koliko fleksibilnosti će imati države?
Državni zakonodavci u Vermontu ovog leta usvojili su zakon koji zahteva da SGOs koje učestvuju u federalnom programu daju stipendije samo učenicima koji pohađaju škole kojima se dodeljuju javna sredstva.
Regulative IRS-a bi mogle učiniti tu državu manje izvodljivom, dok zagovornici nastavljaju da traže detalje o tome koliko će država imati prostora da uređuje program.
Posmatrači posvećeni rigoroznim, dokazima zasnovanim nastavnim strategijama pozvali su IRS da prioritizuje kontrolu kvaliteta i sprečavanje prevara dok izrađuju regulative. Inače bi, kažu, veliki broj učenika mogao da troši stipendijska sredstva na obrazovne programe niskog kvaliteta koji ne zadovoljavaju njihove potrebe.
Narric Rome, direktor za odnose s vladom u Accelerate-u, nevladinoj organizaciji koja zagovara visokokvalitetno podučavanje, boji se da IRS može datu organizacijama dodeljivanja stipendija previše prostora za odluke o tome kako dodeljuju novac učenicima — a državi premalo ovlašćenja da obezbede da programi finansirani stipendijama budu legitimni.
Accelerate je u poslednjih nekoliko godina sarađivao sa državama na razvijanju najboljih praksi za visoko kvalitetno podučavanje, uključujući zahteve za broj i učestalost časova dopunske nastave koje su dostupne učenicima.
Nekoliko država ima programe koji zadovoljavaju standarde Accelerate-a, ali ne sve. Te razlike bi mogle biti povećane kako stipendije budu širile, rekao je Rome.
„U bukvalnom smislu trenutno nema kontrole kvaliteta šta SGOs moraju da rade,“ rekao je Rome.
Zakon kaže da učenici koji primaju stipendije kroz federalni program moraju da koriste njih za troškove koji se razlikuju od onih koje pokrivaju državni novčani sredstvi za stipendije.
Ali ta formulacija ostavlja i potencijalne rupe koje bi mogle biti iskorišćene, rekla je Blagg.
„Šta ako ste privatna škola, i kažete da su moja školarina 5.000 dolara, a moje naknade 2.000 dolara, možete li ih finansirati iz više izvora?“ Blagg je izjavila. „To je nešto na čemu ćemo nastaviti da tragamo da li će biti smernica po tom pitanju.“
Na sličan način, regulative bi mogle da reše da li države imaju alate da prioritetno odaberu organizacije dodeljivanja stipendija koje one same smatraju neprihvatljivim, ili da odbiju potencijalne organizacije koje se ne usklade sa politikom prioriteta, poput služenja deci iz siromašnih porodica.
Ali, kaže Rome, rani pokazatelji sugerišu da IRS ne planira da državama daje toliko ovlašćenja.
„U većini webinara na kojima sam učestvovao, niko ne misli da postoji više prostora da guverneri imaju uticaj na to ko su SGOs ili šta SGOs rade,“ rekao je.
To ne znači da države neće pronaći kreativne načine zaobilaženja. Blagg pretpostavlja da bi neke države, ako budu blokirane federalnim pravilima da regulišu škole koje prihvataju ove stipendije, mogle da revidiraju svoje zahteve prema školama općenito da ih podvrgnu regulaciji.
