Mnogo nastavnika koji prvi put ulaze u učionice ove godine još nije bilo rođeno 11. septembra 2001. godine, ali najkrvaviji teroristički napad na teritoriji SAD i dalje oblikuje njihove škole, 25 godina kasnije.
Priče iz časopisa Education Week koje su usledile u mesecima posle tragedije dokumentuju svežije razgovore o bezbednosti učenika, patriotizmu i trajnim efektima traume iz detinjstva — teme koje i danas odzvanjaju.
Školski dan je tek počinjao na istočnoj obali kada su otete avionske trupe udarile u Svetski trgovinski centar, Pentagon i polje u Šanksvilu, Pensilvanija. Nastavnici u školama u Njujorku i područjima oko Vašingtona borili su se da učenicima pruže osećaj sigurnosti uprkos sopstvenoj neizvesnosti.
Na Manhattanu u nižoj zoni, nastavnici u PS 150 naterali su decu da gledaju na sever dok su ih izvodili iz zgrade, nadajući se da neće okrenuti pogled ka katastrofi koja se odvijala u blizini, prenela je Education Week.
„Samo smo znali da moramo da ih držimo okrenute napred“, rekla je tadašnja sekretarica škole Christine Walford nekoliko sati posle napada. „Nisam želela da ih gledaju unazad i vide kako zgrada pada.“
Danas, generacija odraslih koja je tada bila deca priča o tome kako su se skupi oko televizije u školama širom okruga okupljali da prate vesti u realnom vremenu.
Amerikanci su odmah shvatili da će događaji zauvek promeniti njihovu zemlju. I to se pokazalo tačnim i za njen sistem javnih škola.
Evo pet efekata koji još uvek odzvanjaju posle četvrt veka.
Šire razumevanje kako trauma utiče na učenike
Premda su istraživači posledice traume u detinjstvu proučavali i pre, posledice napada su pokazale te efekte na ogromnom nivou. Škole su se borile sa tim kako da podrže učenike i nastavnike koji su izgubili članove porodice ili su im se osećaji sigurnosti potopili usled događaja.
U Njujorku, 10,5% učenika od četiri do dvanaeste godine, što iznosi oko 75.000 dece, iskusilo je simptome posttraumatskog stresnog poremećaja godinu dana posle napada, otkrili su psiholozi američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC).
Oko 60.000 učenika patilo je od ozbiljne depresije, gotovo 74.000 od anksioznosti, a 107.000 od agorafobije, straha od boravka u ili u blizini javnih prostora, procenili su.
Do februara 2001. oko petine učenika sa simptomima PTSD-a tražilo je pomoć školskog savetnika, izvestio je Education Week. I istraživači su ustanovili da su mentalni zdravstveni efekti zahvatili daleko više škola nego one najbliskije Svetom trgovinskom centru.
Efekti izloženosti traumama—kroz velike zajedničke događaje ali i kroz stalne životne okolnosti kao što su hronično zanemarivanje—mogu uticati i na radnu memoriju i koncentraciju učenika u učionici.
Dečiji psiholozi koji su proučavali događaje utvrdili su da su deca van pogođenih gradova bila u riziku od mentalnih zdravstvenih posledica usled izlaganja medijima i posmatranja stresa odraslih. U nasumičnoj telefonskoj anketi od 569 odraslih sprovedenoj tokom nedelje napada i objavljenoj u New England Journal of Medicine, 35% ispitanika reklo je da su njihova deca imala jedan ili više simptoma stresa, a 47% da su deca brinuta za sopstvenu sigurnost ili sigurnost voljenih.
U vremenu od 9/11, porast upotrebe društvenih mreža učinio je izlaganje učenika uznemirujućim nacionalnim događajima neposrednijim i konstantnijim. Umesto da uče samo za naslovnu vest o činu nasilja, današnji učenik može videti više video zapisa iz učionice tokom školskog napada na društvenim mrežama.
Razumevanje škola o efektima kolektivne traume takođe je raslo. Godine 2020. nastavnici širom zemlje borili su se sa načinom kako pomoći učenicima da se suoče sa konstantnom nesigurnošću pandemije COVID-19, iako su časovi održavani na daljinu.
Rasprave o ulozi škola u promicanju patriotizma
Porast patriotizma nakon 9/11 prenet je u školama kroz skupove u dvoranama prekrivenim zastavama, transparente „God Bless the USA“ u hodnicima i obnovljen interes za građansko obrazovanje, o čemu je izvestio Education Week 2001.
Neki stručnjaci za građansko obrazovanje uporedili su te osećaje sa naporima da se zemlja ujedini tokom Drugog svetskog rata.
„Živite u velikoj zemlji“, rekao je predsednik George W. Bush učenicima u jednoj osnovnoj školi u Njujorku 3. oktobra. „Jedna od stvari koje učimo iz našeg tuge jeste koliko je ovo snažna zemlja. … Učite naporno, jer ova zemlja kaže da ako radite naporno, možete ostvariti svoje snove.“
Predsednik, koji je vodio učenike u recitovanju Zakletve odanosti, dopisao je svoje misli na veliku belu zidsku ploču naslovljenu „Zašto volim Ameriku.“ Napisao je: „Volim Ameriku jer volim slobodu.“
Kako su distrikti otvarali nove škole, birali su nazive poput Slobode, Jedinstva, Nasleđa, Slobode i Nezavisnosti.
„Ono čemu težimo sa decom nije samo patriotsko u smislu mahanja zastavom, već razumevanje zašto su patrioti, zašto bi trebali biti posvećeni osnovnim principima demokratije“, izjavila je Margaret S. Branson, tada zamenica direktora Centra za građansko obrazovanje u Calabasasu, Kalifornija, 2001. „Mladi danas nisu videli kataklizmične događaje kakvi su bili kod prethodnih generacija. Ovo će za njih biti veoma ozbiljno iskustvo.“
Drugi su upozoravali da naglasak na patriotizam ne treba da umanji poučavanje potpunu istoriju zemlje, uključujući njene greške.
„Ova vrsta ljubavi prema otadžbini je važna, ali problem patriotizma je što nas često zaslepljuje za negativne strane američke istorije“, rekao je John Marciano, autor knjiga Civil Illiteracy i knjiga o tome kako udžbenici obrađuju ratove u Vijetnamu i Persijskom zalivu, 2001. godine.
Takvi argumenti i danas odjekuju jer države poput Teksasa naglašavaju značaj „američkog izuzetka“ u raspravama o standardima iz društvenih studija. Neki nastavnici takođe navode da nova državno propisana ograničenja u učenju „podeljivih koncepata“ imaju hladan efekat na diskusiju o istorijskim temama poput ropstva i segregacije.
Škole se suočavaju i sa novim pitanjima o neslaganju učenika i slobodi govora tokom protesta, kao što su sportisti koji kleče tokom državne himne ili učenici koji izlaze na časove da bi protestovali protiv nacionalnih pitanja, poput pitanja rasnih odnosa.
A iako su zemlje pristale da „nikada neće zaboraviti“ posle 9/11, mnoge države ne uključuju jasno te događaje u svoje standarde društvenog obrazovanja. U 2025. godini, članovi Kongresa predložili su bi-partizansku rezoluciju kojom bi se pozvale sve škole u svim državama da podučavaju o ovim napadima.
Škole podržavaju pripadnost učenika iz svih religijskih sredina
Učenici muslimanskog i arapsko-američkog porekla prijavili su povećane incidente nasilja i diskriminacije posle 11. septembra, jer su i sugrađani i mediji diskutovali o radikalnim islamskim grupama; Al-Kaidi, grupi koja je osmislila napade; i Talibanu, koji je bio na vlasti u Avganistanu i koga je Sjedinjene Države svrgnule posle napada.
„Osećaj koji imam prema 9/11 je izdaja. Veoma sam izdan od strane ljudi koji su se nazivali muslimanima“, rekla je Shayreen Izoli, učenica iz Rhode Islanda koja je imala 6 godina na dan napada, Education Week-u 2011. „Kao muslimanka u Americi, stalno sam na ivici paranoje. Moram da budem primer.“
Studenti muslimanskog i sikh porekla, ponekad pogrešno viđeni kao muslimani, rekli su da su se osećali nenamerno izdvojeni ili namerno ciljani tokom rasprava o aktuelnim događajima u učionicama. Neke privatne muslimanske škole suočile su se s pretnjama i vandalizmom.
Islamske organizacije bilježe veći broj zahteva za sastanke sa školskim administratorima koji žele da shvate kako bolje podržati učenike, izvestio je Education Week tada.
11. septembra 2001. američki ministar obrazovanja Rod Paige poslao je pismo „Dear Colleague“ zamjenicima nastavnicima, pozivajući škole da zaštite učenike od uznemiravanja, diskriminacije ili isključenja na osnovu religije ili nacionalnog porekla.
„U odgovoru na dešavanja od prošle nedelje, naročito, podstičem vas da se postarate da skupovi, diskusije u učionicama i druge školske aktivnosti posvećene žrtvama tragedija ne usmere ka ciljanom proganjanju Arab-Amerikanaca“, napisao je Paige. „Podstaknite učenike da konstruktivno razgovaraju o različitostima i da izražavaju neslaganje prema idejama ili uverenjima na uljudan način. Imajte mehanizam za intervenciju ako sredstva pokazuju osećanja ili ponašanja koja bi mogla da ugroze druge. Podstaknite sve učenike da prijave pretnje od rasnog ili etničkog uznemiravanja.“
Paigeovo pismo pozivalo je na Poštovanje VI Člana Zakona o građanskim pravima iz 1964. godine, koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu stvarne ili percipirane rase, boje kože i nacionalnog porekla u obrazovnim ustanovama.
U vremenu koje je usledilo, federalni zvaničnici iz različitih administracija više puta su se pozivali na taj zakon kao ključnu osloncu kada su međunarodni događaji uticali na mikrookruženja učionica.
Nadležni administracije predsednika Džoa Bidena i predsednika Donalda Trampa koristili su Title VI u pismima u kojima su pozivali škole da štite učenike od antisemitizma i islamofobije tokom rata u Gazi koji je počeo 2023. To uključuje reagovanje na rasne i etničke stereotipe; i uznemiravanje na osnovu jezika, odeće ili fizičkih karakteristika.
„Mržnja eksplodira diskriminacijom, uključujući antisemitizam i islamofobiju među drugim osnovama, nema mesto u školama naše nacije“, napisala je Ketrin Lhamon, bivša pomoćnica sekretara za građanska prava u Ministarstvu obrazovanja, u novom pismu iz novembra 2023. godine.
Ranije te godine, Bidenova administracija objavila je i svež fajl sa primerima diskriminacije koje su učenici prijavljivali. Među njima: muslimanski učenici rekli su da su ih zadirkivali uzvicima „počeli ste 9/11“ više od 20 godina posle samih napada.
Povećan fokus na bezbednost u školama, reagovanje u kriznim situacijama
Napadi 11. septembra bili su značajan prekretnica za bezbednost škole, kažu stručnjaci za bezbednost. Rasprave koje su školske zajednice vodile 2001. godine nadovezale su se na rad koji su već započeli posle pucnjave u srednjoj školi Columbine u Littletonu, Kolorado, 1999. godine.
Kako su aerodromi i državne zgrade dodali nove slojeve provera, metalne detektore i bezbednosne protokole, škole su preispitivale svoje planove i prakse, izvestio je Education Week.
„Nema sumnje da je spremnost škola danas sto puta bolja nego pre osam ili devet godina“, rekao je Michael S. Dorn, savetnik za bezbednost i bivši šef školske policije, Education Weeku 2006.
Školski okruzi su slali redovne „safety grams“ osoblju, objašnjavajući šta da se radi u slučaju vanrednih situacija. U Waterfordu, Connecticutu, škole u blizini nuklearne elektrane počele su da parkiraju autobuse bliže svojim zgradama kako bi omogućile brze evakuacije. U predgrađu Detroita, škole su počele da zaključavaju sva spoljašnja vrata i nadgledaju ulaze kako bi sprečile neodobrene posetioce — praksa koja je danas uobičajena u školama.
U ostalim sredinama distrikti su takođe uspostavili protokole skloništa na mestu, formirali bezbednosne komisije i unapredili komunikaciju sa policijom i drugim prvim responderima u svojim zajednicama.
Danas škole suočavaju se sa novim brigama o tome kako da održe bezbednost učenika uz poštovanje njihovih građanskih prava i privatnosti. A razvoj tehnologije bezbednosti — kao što su detektori oružja zasnovani na veštačkoj inteligenciji i dronovi za reagovanje u kriznim situacijama — pokrenuo je nove razgovore o tome šta je praktično i razumno.
талас добрих намера помогао бушу да прогласи No Child Left Behind
Predsednik Buš bio je usred posete Emma E. Booker Elementarnoj školi u Sarsotu, Florida, kada je dobio vest o prvom avionu koji je udario u severnu kule 11. septembra 2001. godine. Republikanski predsednik je obrazovanje učinio ključnim pitanjem kampanje, ali bi‑partijska grupa zakonodavaca teško je uspevala da zakon dovedu do kraja.
Otprilike četiri meseca nakon tragedije, Buš je potpisao No Child Left Behind, rekonstrukciju Zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju koja je bila prepuna ambicioznih reformi i podržana od strane značajnih demokrata, uključujući senatora Teda Kenedija iz Masačusetsa.
Zakon je pojačao saveznu odgovornost da se škole drže odgovornim za poboljšanje akademskih rezultata svih učenika. Pozvao je na širok niz testiranja radi merenja napretka i na objašnjavanje podataka po populacijama učenika, poput etničke pripadnosti i statusa osoba sa invaliditetom, kako bi se osiguralo da škole dobro služe sve populacije.
Bušovi savetnici pripisali su podršku koju je stekao posle napada pomaganju da zakon prođe do kraja. Nastavili su rad, čak i dok su prestravile antraksoze blokirale Vašington. U intervjuju za Politico 2015., savetnici su se prisećali kako su slali radnike u hazmat odelima u zatvorene zgrade Senata kako bi dohvatili dokumente i nastavili da pišu nacrt zakona.
„Jedna od srebrenih lanaca 9/11 bila je to što je izazvala puno bi‑partijske dobrovoljnosti“, rekla je Margaret Spellings, savetnica za domaću politiku koja je kasnije postala američki sekretar za obrazovanje, Politico-u. „I senator Kenedi se posvetio predsedniku Bušu, kongresmenu [John] Boehneru i predsedavajućem Odbora za obrazovanje Predstavničkog doma da rade na tome da ovu stvar proguraju do kraja. … Postojalo je priznanje da treba udariti dok je gvožđe vruće. Ovo trenutak neće trajati doveka.“
U vremenu od tada, bi‑partijanski konsenzus o obrazovnoj politici postao je teže naći. Kada je zamena za No Child Left Behind, Every Student Succeeds Act (ESSA), usvojena uz bi‑partijsku podršku u decembru 2015, predsednik Barak Obama opisao je to kao „Božićno čudo.“
Administracija predsednika Trampa zagovarala je široke programe školskog izbora, a Kongres je usvojio prvi federalni program školskog izbora dok je on bio na vlasti; države danas razmatraju da li da se priključe tom programu. Iako takvi predlozi imaju određenu podršku Demokratske stranke, ključne organizacije za građanska prava koje su podržavale NCLB i druge federalne reforme protiv su tih predloga.
Danas postoje sve izraženije političke tenzije oko korišćenja testiranja u odgovornosti, načina na koje najefikasnije poboljšati škole u kakvima su problemi, i federalne uloge u obrazovanju. Ali brige o američkoj konkurentnosti i dalje pokreću debate.
