Kakav je tip teksta najbolji za početnike u čitanju?
To je pitanje koje se nalazi u središtu pokreta „nauka čitanja“ i složeno je zbog različitih veština koje tekstovi treba da pomognu učenicima da razviju.
Učenici treba da dobiju prilike da vežbaju obrasce slova i zvuke koje su savladali na časovima fonike. Potrebno je da vežbaju čitanje tečno, bez brojnih zastoja i prekida. I potrebni su im tekstovi koji mogu da im prenesu novu leksiku i ideje—knjige koje mogu da prodube njihovo znanje o svetu i podstaknu pitanja i razgovor.
Međutim, odlučivanje koji tekst koristiti za koju svrhu i kako utvrditi šta je učenicima primereno zahtevno može biti izazov za nastavnike.
Tri nove studije objavljene u aprilu i maju nude uvide. Istraživanja ispituju kako reči koje se koriste u tekstovima utiču na to da li su lakši ili teži za čitanje učenicima—i koje intervencije mogu podržati decu kada čitaju složenije pasuse.
Decenijama mnogi nastavnici oslanjaju se na sisteme nivelacije, poput nivoa vođenog čitanja iz popularnog pružaoca pismenosti Fountas & Pinnell, kako bi procenili težinu tekstova. Ove skale dele knjige prema pretpostavljenoj čitljivosti. Ipak, neka istraživanja pokazuju da nivoi nisu pouzdan predictor da li će učenici imati poteškoća sa određenom knjigom. Druga istraživanja pokazuju da dodeljivanje učenika sa poteškoćama isključivo knjigama nižeg nivoa može zapravo usporiti njihov razvoj pismenosti.
U međuvremenu, knjige prilagođene dekodiranju, namenjene razvoju veština fonike, postale su popularne, ponekad zamenjujući knjige raspoređene po nivoima u učionicama. Dekodabilne su napisane da učenicima pruže ciljanu praksu sa specifičnim obrascima zvuka slova koje su naučili, i da ih deca mogu uspešno da pročitaju samostalno. Ali ove knjige su namenjene da se koriste samo tokom kratkog vremenskog okvira dok deca uče pravilno izgovaranje reči.
Nasuprot tome, tekstovi namenjeni instrukciji čitanja sa razumevanjem često su namijenjeni da budu izazovni—da uključe novu leksiku i ideje koje učenici treba da nauče, često uz podršku nastavnika.
„Ono što bih želela da vidite kao nastavnik jeste da pregledate tekst i pitate se koji vam je cilj,“ izjavila je Elfrieda Hiebert, osnivač i izvršni direktor TextProject-a, nevladine organizacije koja stvara besplatne nastavnike resurse, i autorka na sve tri studije.
Na primer, dodala je, nastavnici bi trebalo da daju učenicima određene tekstove da samostalno vežbaju tečnost čitanja, i različite tekstove koji će ih učiti novim informacijama o nauci iza vremenskih obrazaca.
Dekodabilnost nije samo jedan deo slagalice
Vokabular koji se koristi u tekstu predstavlja ključni prediktor koliko će učenici moći da ga pročitaju samostalno, otkrila je jedna studija.
Hiebert i njene kolege Lori Bruner sa Državnog univerziteta u Albanyju i Laura Tortorelli sa Michigan State University dali su oko 80 učenika prvog razreda različite odlomke na istoj čitalačkoj ravni.
Međutim, namerno su varirali težinu vokabulara koristeći posebnu meru koja meri baš tu osobinu. Neki učenici su dobili odlomke sa lakšim rečima poput „park“ ili „put“, dok su drugi dobili odlomke sa težim rečima poput „strah“ ili „urlali“. Tačnost čitanja učenika između uslova se razlikovala za otprilike 7–11 procentnih poena.
„U praktičnom smislu, to je razlika između deteta koje čita tekst relativno samostalno i deteta koje se muči toliko da isti tekst postane frustrirajući,“ rekla je Bruner, vodeća autorka studije i asistent profesora pismenosti na SUNY Albany’s School of Education, putem e-pošte.
Studija pruža dalja saznanja da tekstovi koji su navodno na istoj razini čitanja zapravo mogu da nameću veoma različite čitalačke zahteve učenicima. Takođe nudi uvid u to koje reči najverovatnije mogu da zapečate napred učenicima.
Analizirajući rezultate učenika, Bruner i njene kolege su otkrile da su učenici skloniji da imati poteškoća sa rečima koje imaju više fonema i manje predvidljive obrasce pravopisa—nalaz koji bi se mogao završavati očigledno za učenike 1. razreda koji još uče da dekoduju. Takođe su imali problem sa rečima koje su manje verovatno koristili u svakodnevnom razgovoru.
Druga studija, koju su sproveli istraživači sa University of California, Berkeley, Stanford University i TextProject-a, identifikovala je slične obrasce.
Njihova studija je analizirala rezultate testa tačnosti čitanja i tečnosti kod 650 učenika 2. razreda. Učenici su se najviše mučili sa rečima koje imaju složene vokalne obrasce—kao r-u kontrolisane vokale ili dijftongi—i rečima čijeg značenja još nisu poznavali.
„Dekodabilnost je važan deo slagalice—ali nije cela slagalica,“ izjavila je Bruner. „Deca donose i veštine čitanja reči i znanje o rečima koje unose u tekst, i oboje utiču na to koliko uspešno ga čitaju.“
Nastavnici bi trebalo da razmotre oba faktora prilikom izbora tekstova za samostalno čitanje učenika, izjavila je.
Podučavanje učenika da čitaju reči u stvarnim uslovima
Još jedna studija sugeriše da čak i ako tekst sadrži reči kojima bi učenici mogli da zapnu, nastavnici i dalje mogu da ga koriste uz adekvatnu nastavu—i da ostvare pozitivan napredak.
U ovoj studiji istraživači su podelili 110 učenika trećeg razreda sa poteškoćama u čitanju u dve grupe. Jedna grupa je koristila tradicionalnu intervenciju čitanja koja je ograničavala težinu vokabulara, dok je druga koristila intervenciju osmišljenu od strane istraživača koja je koristila „tekstove bogatog sadržaja“.
Obe grupe su takođe uključile i nastavu dekodiranja. Međutim, kod intervencije koju je osmislila istraživačka grupa, lekcije na nivou reči fokusirale su se na višesložne reči u tekstu koje su bile konceptualno značajne ili su bile posebno teške za dekodiranje.
Posle 60 sesija intervencija, učenici iz obe grupe su polagali opšti test čitanja koji je tražio od njih da pročitaju pasuse. Učenici u grupi sa osmišljenom intervencijom su pročitali tačnije nego oni u opštoj intervenciji, uz isti nivo tečnosti. U toj grupi učenici koji su imali najnižu početnu tačnost postigli su najveći napredak.
Ova ciljna nastava višesložnih reči za starije osnovnoškolce predstavlja način na koji nastavnici mogu pomoći učenicima da primene svoje fonetske veštine u složenijim kontekstima, rekao je Jake Downs, asistent profesora na School of Teacher Education and Leadership na Utah State University.
„U tekstovima na nivou razreda, mi izlazimo iz zatvorenog okruženja i ulazimo u divljinu,“ rekao je. Učenicima je potrebna pomoć da pređu sa dekodiranja reči u kontrolisanim uslovima, poput dekodabilnih tekstova, na dekodiranje reči koje možda ne poštuju sva ista pravila.
Dok je studija fokusirana na učenike 3. razreda, ova praksa bi mogla biti korisna i za nastavnike mlađih učenika, dodao je Downs. „Očekujemo da deca čitaju reči u divljini stalno, čak i u 1. razredu.“
