Nastavnici se svake godine plaše različitih stvari pri povratku u učionicu — nošenja prave odeće, pravilnog rasporeda pauza za WC i uguravanja pauza za jelo u kruti raspored. Moj sopstveni otpor pre nego što sam započeo 35. godinu svoje nastavničke karijere proizašao je iz očekivanja iscrpljenosti koja će postati moj stalni saputnik.
To nije iscrpljenost koja proističe iz provedenog dana u bašti dok podstičemo cvetove i psujemo korov. To je iscrpljenost jedinstvena za nastavu: ona koja se ukoreni do kraja prve nedelje i vremenom preraste u vrbu koja plače od sumnje u sebe, samokritike i samoprezirivanja dok godina napreduje.
Mnogo od te iscrpljenosti proizlazi iz broja pitanja na koja nastavnici svakodnevno odgovaraju.
Da li da ponovo predam lekciju? Da li da pozovem kući? Da li da promenim zadatak? Da li da pružim više podrške? Da li da učenicima postavim veći izazov? Da li da to zabeležim ili ne? Da se ocene sinhronizuju? Da li sam zapamtio prilagođavanja? Da li sam primetio učenika koji je neobično tih? Šta sam propustio?
Neki izbori su značajni. Drugi deluju smešno mali. Bez pretvaranja, odgovaram: „Mogu li da odem na toalet?“ otprilike trideset puta dnevno. Ipak, i to zahteva procenu: Da li učenik beži od teškog zadatka, izlazi da bi se sreo s prijateljem, ili mu zaista treba samo toalet?
Vremenom se ove odluke nakupljaju. Do kraja prve četvrtine mnogi nastavnici shvataju da se pitaju: „Da li je ovo uopšte vredno?“ Svet to naziva sagorevanjem. Nastavnici to nazivaju preispitivanjem naših životnih izbora.
Ovi problemi nisu samo anegdotski. Stotine studija koje prate hiljade nastavnika izveštavaju isto: radno opterećenje, vremenski pritisak i izazovi povezani sa učenicima su zveri koje zahtevaju našu pažnju. Nije nam potrebno više studija da bismo to znali; mi smo živi podaci.
Ipak, kada nastavnici kažu da su preopterećeni, odgovor često predstavlja još jednu lekciju o negovanju sebe. Postavite granice. Praktikujte mindfulness. Prošetajte. Ne radite posle posla. Setite se vašeg „zašto“.
Nastavnici znaju svoj razlog.
Mi dolazimo na posao jer nam je stalo do učenika. Zato posao može biti toliko iscrpljujući. Nastavnici ne predaju samo. Dokumentujemo, analiziramo, komuniciramo, diferenciramo, prisustvujemo sastancima, unosimo podatke, učimo tehnologiju, upravljamo ponašanjem i nadgledamo intervencije. Brinemo o učenicima—stalno.
Većina ovog posla ostaje nevidljiva. Niko ne vidi odluku da usporimo lekciju jer lice učenika govori da nisu spremni da pređu dalje. Niko ne vidi hodnički razgovor sa učenikom koji se muči ili mentalnu listu koju nastavnici nose kući.
Predavanje zahteva izvanredan emocionalni rad. Taj rad se često manifestuje fizički—neprekidni umor, skrivajući se poput osamljenika kod kuće jer ne možemo podneti još jednu interakciju, i ograničavanje sopstvenog društvenog vremena sa prijateljima i porodicom.
Suviše je jednostavnih odgovora na sagorevanje nastavnika, ali znam da nastavnici mogu da vole svoje učenike i da budu iscrpljeni. Mogli bismo voleti nastavu i isto tako želeti da posao bude drugačiji. Mogli bismo biti zahvalni i ipak doći do trenutka kada nemamo više šta da damo.
Iscrpajmo lepu vrbu, ali nemojmo dozvoliti da korenje postane toliko natopljeno vodom i gusto da na kraju ubije stablo.
Možda pitanje ne treba biti: Kako možemo nastavnike učiniti otpornijim?
Možda bi trebalo da glasno razmotrimo: Zašto uopšte tražimo toliko otpornosti u prvom redu?
