Kao bivši sekretar za obrazovanje SAD i direktor nacionalne neprofitne organizacije posvećene obrazovanju, verujemo u vrednost javnih škola naše nacije i obećanje koje te škole daju da obrazuju buduće generacije.
Ta obećanja se krše od strane sadašnje administracije koja teži da razmontira Ministarstvo obrazovanja SAD, usporava federalna sredstva za javno obrazovanje, osporava državne i lokalne zakone i politike koje štite ranjive učenike i pokušava da privatizuje obrazovanje.
Ta poslednja kategorija napada uključuje novi federalni program stipendija zasnovan na poreskim kreditima, koji je potpisan u 2025. godini i stupa na snagu 1. januara 2027.
Hajde da budemo jasni: Ovaj program je vaučer program čija je primarna funkcija da omogući da javna sredstva budu korišćena za plaćanje školarine i troškova privatnih škola. Jedina razlika između vaučera i ovog programa stipendija je oznaka i mehanizam.
U narednim mesecima, a zatim i na godišnjem nivou u budućnosti, svaka država će morati da odluči da li će se priključiti federalnom programu. Pozivamo sve guvernere i lidere država da se klone ovog opasnog federalnog scenarija, koji je ništa drugo do Trojan konj koji će osiromašiti javne škole pod maskom dara.
1. oktobra, dugo očekivani nacrti propisa za program objavljeni su od Ministarstva finansija SAD. U tim pravilima nema ničeg što bi ovu vaučersku shemu pretvorilo u neto pozitivan doprinos javnom obrazovanju.
Mnogo je pisano o tome kako bi javne škole i učenici navodno mogli imati koristi od programa. Ali skromna suma koja bi eventualno stigla do učenika javnih škola sigurno nije vredna toga da se programi vaučera za privatno obrazovanje uvode u države koje ih trenutno nemaju. To je posebno istinito kada brojna istraživanja pokazuju da su raniji programi vaučera odvlačili novac od javnih škola, povećavali segregaciju učenika, nepovoljno uticali na akademske ishode, oduzimali učenicima i porodicama zaštitu građanskih prava i podsticali rasipanje, prevaru i zloupotrebu.
Vođe država koje su zabrinute zbog tih negativnih efekata možda su se nadale da bi ih mogli ublažiti usvajanjem dodatnih ograničenja ili sigurnosnih mehanizama za SGOs koje primaju ove donacije. Međutim, predložena pravila objavljena ovog meseca potvrđuju da državama neće biti dozvoljeno da nameću uslove strožije od minimalnih koje su sadržane u federalnom zakonu.
Na primer, državama neće biti dozvoljeno da zahtevaju od SGOs da dodeljuju sredstva stipendija isključivo učenicima javnih škola, da uskraćuju sredstva učenicima koji pohađaju privatne škole koje isključuju određenu decu ili porodice, ili da usvoje bilo koju drugu politiku koja ima za cilj ublažavanje negativnih efekata programa radi zaštite učenika ili promovisanju javnog obrazovanja.
Budite sigurni: trka za uspostavljanje i proširenje SGOs (koje smeju da zadrže čak 10% od prikupljenih doprinosa) je u punom zamahu, uz snažnu podršku milijardera i firmi iz privatnog kapitala koje žele da ostvare profit.
Dok ovo čitate, postojeće SGOs koje služe privatnim školama spremne su da proždru novac poreskih obveznika i obezbede ga porodicama da finansiraju privatno obrazovanje koje su već odabrale i za koje već plaćaju.
I svi učenici javnih škola kojima se dodeljuju federalne stipendije—šta SGO ne može unilateralno da preusmeri ka javnoj školi—verovatno će većinu tih sredstava koristiti da plate privatnim pružaocima usluga.
To je zato što same javne škole obično ne naplaćuju (i uz retke izuzetke ne mogu) obrazovne programe i usluge koje pružaju.
Duboko smo svesni (i tokom naših karijera radili smo na tome) da američke javne škole često imaju nedovoljno finansijskih sredstava i da resursi ne stižu uvek učenicima kojima su najpotrebniji. Takva realnost otežava odbijanje novca koji bi mogao koristiti učenicima javnih škola.
Međutim, novac iz ovog federalnog programa neće nadomestiti eventualni i možda nagli pad finansiranja obrazovanja i usluga za javne škole, njihove učenike i zajednice koji proističe iz preraspodele ovog poreskog prihoda.
Ako se dozvoli da federalni program neometano raste, milijarde američkih poreskih novca mogu biti nedostupne za podršku ključnih federalnih fondova poput Naslova I (Title I) za poboljšanje mogućnosti učenika sa niskim prihodima i sredstava Zakona o obrazovanju osoba sa invaliditetom (IDEA) za učenike sa invaliditetom.
Nema ograničenja ukupne sume poreskih kredita koji se mogu dodeliti kroz ovaj program, a sam Ministarstvo finansija procenjuje da će program dostići 26 milijardi dolara godišnje do 2030. godine.
Školske oblasti koje dožive pad broja učenika takođe će izgubiti državna i lokalna novčana sredstva.
Naše javne škole trpeće, iako nastavljaju da obrazuju učenike sa invaliditetom, učenike bez domova, učenike koji uče engleski jezik, predškolce, učenike u alternativnim programima i učenike iz svih nivoa prihoda — ne odbijajući ni jedno dete.
Nedostatak odgovornosti nad SGOs i privatnim školama koje iskorišćavaju ovaj masivni novi federalni program za K-12 podseća na sličan noćnu moru koju smo doživeli na visokom obrazovanju: tokom Bidenove administracije, savezna vlada bila je primorana da potroši milijarde da olakša i otpiše zajmove stotina hiljada učenika koje su prevarili predatorni, lošeg kvaliteta koledži, od kojih su mnogi privatne, profitne institucije. Naravno, privatne visokoškolske ustanove čine značajan deo obrazovnog pejzaža u SAD, i ogromna većina nisu varale učenike. Ali su, po definiciji, uglavnom neodgovorne prema javnosti po pitanju načina korišćenja sredstava i kvaliteta usluge učenicima. Ovo je naročito tačno za privatne škole K-12. Ne možemo imati različite standarde odgovornosti ako se koriste javna sredstva.
Države ne smeju biti obmanute: federalni program stipendija zasnovan na poreskim kreditima nije put da se podrže javne škole i učenici i zajednice koje na njih računaju. Države i pristalice javnih škola treba da pritiskaju federalnu vladu da se vrati svom značajnom zadatku pružanja snažne pomoći i vitalne podrške javnim školama i njihovim učenicima.
