Očekivanja nastavnika mogu duboko da utiču na motivaciju učenika i njihov akademski uspeh, što je dugotrajan nalaz u istraživanjima obrazovanja. Međutim, nove činjenice sugerišu da bez jasnih uputstava kako učenici mogu da napreduju, povratne informacije nastavnika mogu da izazovu suprotan efekat kod učenika koji su istorijski bili u nepovoljnijem položaju.
Nastavnici kojima su tražili da naglase svoja visoka očekivanja — i uverenje da učenici mogu da ih dostignu — davali su učenicima konkretnije povratne informacije iz matematike nego nastavnici koji su komentarisali bez posebnog fokusa na očekivanja, navodi se u predstojećoj studiji u recenziranom časopisu Educational Researcher.
Međutim, studija je utvrdila da mali broj nastavnika iz tog istraživanja daje učenicima konkretne smernice o tome kako da se poboljšaju, a devojke i učenici boje kože bili su skloniji da dobiju negativne povratne informacije povezane sa svojim sposobnostima, što bi moglo da smanji njihovo uverenje da mogu da usavrše svoje matematičke veštine tokom vremena.
„Dobro je što, kada kažemo nastavnicima da imaju visoke standarde, to ih navodi da budu precizniji. … Ali istovremeno, otkrili smo da nastavnici zapravo ne pružaju detaljne povratne informacije o učenikovim strategijama i performansama,” izjavila je Yasemin Copur-Gencturk, autorka studije i profesorka obrazovanja nastavnika na Univerzitetu Južne Kalifornije. „To nam govori da deca iz učionice izlaze sa mišljenjem: ‘OK, zaglavio sam, ali ne znam gde sam zaglavio ni kako da prevaziđem taj izazov.’”
Više od pola veka istraživanja povezuje visoka očekivanja nastavnika sa uspešnim akademskim rezultatima učenika, što je samopostvarujuće proročanstvo poznato kao „Pigmalionov efekat” po skulptoru iz grčke mitologije koji je oživio svoje delo. Ranije studije su pokazale da očekivanja nastavnika mogu biti bolji prediktor stope završavanja školovanja učenika, na primer, nego motivacija ili trud učenika.
Učenici su takođe pokazali bolje rezultate kada su smernice postavljene u kontekstu pomoći učenicima da ostvare visoka očekivanja — šta je, kako je nazvao istraživač David Yeager sa Univerziteta u Teksasu, Austin, „mudra povratna informacija.”
Kao deo šire, kontinuirane serije studija o povratnim informacijama nastavnika učenicima, Copur-Gencturk i njeni saradnici su snimili učenike srednjih škola različitog pola i rasnog porekla dok su razgovarali o zadacima iz matematike, uzetim iz netačnih i delimično tačnih odgovora iz Nacionalnog procenjivanja obrazovnog napretka (NAEP) iz osmog razreda matematike. Istraživači su nasumično dodelili skoro 1.000 nastavnika matematike da analiziraju i daju povratne informacije učenicima na osnovu tih videa. Njih su uputili da ili pruže svoje uobičajene komentare ili povratne informacije usmerene na standarde i očekivanja.
Ocenili su koliko su učitelji uspeli da prenesu svoja očekivanja i uverenje u svoje učenike, ali i da li su se fokusirali na učenikove napore ili na njihove urođene sposobnosti. Fokusiranje na sposobnost ranije je povezano sa pojavom da učenici osećaju manju mogućnost da unaprede svoje matematičke veštine trudom.
Devojčice crne i bele rase bile su sklonije da dobijaju negativne komentare o svojim matematičkim sposobnostima i naporu od nastavnika iz uzorka koji je bio usmeren na prenošenje visokih očekivanja. U stvari, za sve grupe učenika sem belih dečaka, nastavnici su češće koristili visok nivo očekivanja tako što su učenicima govorili da se nisu dovoljno trudili — što se smatra manje efikasnom povratnom informacijom ako ne ponudi konkretne primere i strategije za poboljšanje.
Ta otkrića odražavaju pristrasnosti nastavnika Copur-Gentturk i kolega koje su identifikovali u povezanoj studiji unutar istog projekta. Kada su pregledali netačne matematičke zadatke, nastavnici u ranijoj studiji skloniji su bili da ocene dečake kao sposobnije u matematici od devojčica na istom zadatku, iako nisu percipirali razlike u naporu ili tačnim odgovorima dečaka i devojčica. Nastavnici koji su izveštavali da razlike između muškaraca i žena više ne postoje u društvu verovatno su najmanje procenjivali matematičke sposobnosti devojčica.
Povećanje instrukcijske podrške za uspeh
U trenutnoj studiji istraživači su takođe procenjivali da li povratne informacije nastavnika precizno procenjuju učenikovo delo, ističu snage i slabosti i nude konkretne načine na koje učenici mogu da napreduju.
Nastavnici kojima je traženo da se usredsrede na visoka očekivanja bili su 13 procentnih poena češće skloni da govore o učenikovim snagama i slabostima, na skoro 39%. Samo 26% nastavnika koji su davali uobičajene komentare to je činilo.
Međutim, tek oko 1 od 10 nastavnika iz obe grupe — i onih sa „visokim očekivanjima” i onih iz kontrolne grupe — davao je učenicima sugestije usmerene na ispravljanje nesporazuma ili strategije koja je dovela do problema u matematičkom radu, bez obzira na ostale komentare koje su dali o sposobnostima ili naporu učenika.
Dok mnogo profesionalnog razvoja fokusira na unapređenje sadržajno znanje nastavnika, Copur-Gencturk kaže da nastavnici često dobijaju manje prilika da vežbaju davanje povratnih informacija vezanih za sadržaj učenicima.
„Kada učenik objašnjava svoju strategiju, mogu da kažem: ‘OK, ovo je veoma zanimljivo,’ ali ako želim da pređem od tačnog odgovora ka objašnjenju šta ta tačnost znači u odnosu na standar koji predajem, to zahteva mnogo viši nivo pedagoške ekspertize,” rekla je. „To je nešto što nažalost nije često prisutno među nastavnicima. To nije laka veština.”
