Ujutro 11. septembra 2001., Sari Beth Rosenberg se pripremala za prvi dan svoje prakse podučavanja u Njujorku kada se pojavila vest da je avion udario u Svetski trgovinski centar.
Rosenberg se tog dana nije uspela da uđe u učionicu, dok se grad suočavao sa najsmrtonosnijim terorističkim napadom u istoriji SAD. Ali sada, Rosenberg ulazi u 25. godinu podučavanja američke istorije u Njujorku, u srednjoj školi u blizini mesta gde su stajale Dvostruke kule pre nego što su napadi 11. septembra ubili više od 2.000 ljudi.
U poslednjim godinama, njene lekcije su evoluirale iz podsećanja na dan do podučavanja o napadima i njihovim posledicama tinejdžerima koji još nisu bili živi da bi to doživeli lično.
Rosenberg je razgovarala sa Education Week-om o tome kako je 9/11 oblikovao njenu karijeru, kako su se njene lekcije o napadima menjale tokom vremena, i njenim savetima za druge nastavnike kako da podučavaju o 9/11 sa pažnjom i saosećanjem.
Ovaj intervju je skraćen i prilagođen radi dužine i jasnoće.
Kako je bilo tvoje iskustvo tokom 9/11 i kako je to oblikovalo tvoju karijeru u nastavi?
Ćelijske mreže nisu radile, a jedini način da sam mogla da komuniciram sa bilo kim tog dana bio je AOL Instant Messenger. Dopisivala sam se sa prijateljima i roditeljima na dial‑up konekciji, dok su neki prijatelji došli i sedeli sa mnom u stanu i posmatrali televiziju, pomalo zatečeni i u šoku.
Sećam se da sam stalno ponavljala: „Moram da idem u školu. Moram na posao.“ Naravno, nisam mogla da idem u školu, a niko nije očekivao da se pojavim na praksi tog dana, ali bilo je izuzetno teško razmišljati o onome što se upravo desilo.
U drugom semestru te godine predavala sam na Stuyvesant High School, odmah pored mesta Ground Zero. Znam da trauma i šok mogu da zatvore mnoga sećanja, ali se ne sećam da su deca o tome pričala u školi. Ja to nisam ni pominjala, iako sam držala čas američke istorije.
U neposrednom posle događaja, nastavila sam da predajem američku istoriju kao da se ništa nije dogodilo pre 9/11.
Kad pogledam unazad, postoji mnogo različitih tema koje treba razmotriti u vezi sa 9/11, ali tada je to bio samo surov, užasan događaj koji se desio u gradu—mi smo samo izdržavali taj školski godinu.
U kom trenutku se to iz neizgovaranja prešlo u deo tvog kurikuluma?
Iduće godine održana je skupština, a u godinama koje su sledile postojala biſe trenutaka tišine, i zvono bi se oglašavalo u trenutku kada su kule pogođene.
Negde kroz to vreme, prestaješ da radiš one jasne, namerne stvari, kao što je zvonjenje. To postaje više očekivanje: „U društvenim predmetima, treba da podučavaš o 9/11.“
Kako se način podučavanja o 9/11 menjо vremenom?
Čak i kada je proslava 20. godišnjice, učenici nemaju sećanje na to, a danas postoji sve veći broj roditelja koji nisu bili prisutni ili su bili premladi da bi se setili.
Nastavljam da koristim 9/11 kao način da obeležim početak godine, jer provodimo puno vremena u učenju istorijske misli i načinu na koji istoričari obavljaju posao proučavanja istorije.
U početku je bilo: „Koje su tvoje uspomene na dan? Hajde da sve to složimo.“ Ovo je ono šta istoričari čine u suštini—skupljaju materijale iz primarnih izvora i zatim pokušavaju da donesu zaključak o tome šta se desilo u prošlosti.
U početku su deca bila primarni izvori. Zatim je, kako su godine prolazile, primarni izvori bili roditelji ili članovi porodice. A sada, uglavnom se gledaju primarni izvori u učionici—kao što su video snimci i vestima—jer su imali sve manje kontakta sa ljudima koji imaju sopstvena prvobitna sećanja.
Da li postoji nešto novo ili drugačije što planiraš da uključiš ove godine, povodom 25. godišnjice?
Za lekcije o 9/11 u poslednjih nekoliko godina, koristim ih kao primer za proučavanje istorije kroz današnji kadar, kako bi se videlo kako je događaj oblikovao našu savremenu stvarnost.
Deca sama dolaze do tih zaključaka na osnovu dokaza iz primarnih izvora o kojima smo razgovarali.
Kada sam razmišljala o svojoj lekciji ove godine, pojavio se jedan novi element—da je gradonačelnik Zohran Mamdani upravo objavio da je Njujork objavio 170.000 stranica iz izveštaja o kvalitetu vazduha posle 9/11, koja pokazuju da su zvaničnici znali o toksičnoj kontaminaciji oko Ground Zero, dok su javno tvrdili da je vazduh bezbedan. Na hiljade drugih ljudi umrlo je od bolesti povezanih sa 9/11.
Predoćiću te nove informacije i upitaću ih kako to menja njihov pogled na napade.
Kako pristupaš diskusijama o 9/11 sa pažnjom, znajući da su napadi dogodili u gradu u kojem su rasli tvoji učenici, čak i ako se oni sami ne sećaju toga?
Uvek započinjem time što kažem deci da moj posao nije da ih navedem da osećaju ono što mi osećamo. Takođe je dobro podsetiti ih da je ovo čas u kome se mogu pojaviti teme koje možda ne biste smatrali osetljivim, ali treba uvek pristupiti sa dobrim namerama, znajući da to može biti osetljivo i osobama pored vas, čak i ako to ne kažu naglas.
Ovo mi je lično bilo veoma užasno iskustvo jer sam ga doživela. Ne mogu da vas nateram da to osetite, ali možete barem da budete empatični prema tome.
To je nešto na šta moraju obratiti pažnju tokom cele godine, kada učite o građanskim pravima, kada učite o bilo čemu što utiče na određene pojedince, ali možda ne na svakoga. Važno je pristupiti tome sa empatijom.
Kako se nosiš sa sopstvenim emocijama kada diskutuješ o napadima koji su, kako si napomenula, pogođeni direktno tebi?
Uvek pokušavam da ne stavljam sebe u prostoriju. Dozvoljavam dokumentima i primarnim izvorima da nose težak teret.
Ali uvek će postojati osetljive teme jer su nastavnici ljudi.
Nakon mnogo godina podučavanja, stvarno sam dobra u deljenju na delove sebe, pa to i radim, jer ovo nije nikakav terapijski susret za mene.
Mislim da je važno da nove nastavnike često podsećam—da morate biti u kontaktu sa sobom i svojim emocijama pre nego što uđete u razred.
Navikla sam na praksu da budem svesna toga, znajući da je ovo osetljiva tema za mene, ali podsećam sebe da je ono na čemu se fokusiramo učenici i njihovo proučavanje toga.
Koji saveti imaš za druge edukatore koji pokušavaju da podučavaju o 9/11, naročito za one nastavnike koji nisu bili živi u vreme napada?
Mislim da bi trebalo da pristupe tome kao i svakom drugom pitanju—da ne mešaju svoje stavove u to, ali i da budu svesni da postoje ljudi čije su porodice pogođene tim događajem.
Nudite učenicima primarne izvore kako bi izgradili svoj temelj znanja, i obezbedite im okvir i veštine kritičkog razmišljanja koje su im potrebne da sami dođu do zaključaka.
