U nedelju, 20. septembra, novinarka Nikole Hannah-Jones objavila je u The New York Times Magazine veoma ranjiv članak u kojem preispituje porodični izbor da njeno dete upiše u segregovanu, visoko siromašnu javnu školu u Njujorku. Čitanje svake fraze bilo je kao emocionalna vožnja uzbrdo i nizbrdo. Osećao sam kako vidim humanost Nikole, njezine ćerke i njenog partnera na načine koje nisam očekivao, dok sam istovremeno sebi dopuštao da vidim i sopstvenu.
Lako je dovoditi u pitanje Nikolin izbor da njeno dete pohađa školu sa niskim prihodima, pretežno crnu. Želim da izazovem čitaoce da preispitaju sisteme koji su je doveli u tu poziciju. Mnogi će pročitati esej i razmišljati o njemu kroz binarne kategorije: crno ili belo, bogato ili siromašno, neuobičajeni ili tipični učenici. Ali evoluirajući javni diskurs oko izbora porodice Jones takođe odražava američki nedovršen angažman da desegregiramo javne škole posle monumentalne odluke Vrhovnog suda SAD iz 1954. godine, Brown v. Board of Education. Od tada, školski sistemi su pronašli nove načine da postignu isti rezultat: segregirane škole.
Kao crnkinja sa disleksijom, majka dece školskog uzrasta i osoba koja je veliki deo života posvetila obrazovnoj pravičnosti, razumem iz prve ruke koliko je izazovno rušiti obrazovne sisteme koji iznova i iznova ostavljaju decu koja su crna ili uče na drugačiji način. Nekada sam mislila da bi mi, služeći se školskim odborom, perspektiva uspešne crnkinje koja je rođena u siromaštvu, mogla doneti razliku u javnom obrazovanju. U nekim aspektima, to jeste pomoglo. Ali uglavnom, nije.
Na mestu potpredsednice školskog odbora mog grada tokom pandemije COVID-19 ovo mi je bilo bolno jasno. U Cambridgeu, Massachusetts, bili smo među prvim gradskim školskim odborima u državi koji su glasali da se škole ponovo otvore, mnogo pre nego što je to zahtevao guverner. Kao član pregovaračkog tima, sedele sam naspram sindikata nastavnika preko Zoom-a kako bismo pregovarali o povratku. Podaci distriktske ankete pokazivali su da roditelji žele da njihova deca budu vraćena u školu, dok je sindikat tada bio protiv ponovnog otvaranja.
Bio sam na prvim linijama te borbe dok sam istovremeno posmatrao kako učenje na daljinu utiče na moje dete u ranom uzrastu. Do danas, roditelji mi zahvaljuju na moje vođstvo. Ali morala sam da se suočim sa bolnim pitanjem: Koliko sebe mogu još da dam za borbu protiv sistema u korist drugih pre nego što moram usmeriti tu istu energiju na svoju decu?
Vrlo malo školskih zajednica spremno je da uradi pravi posao koji zahteva promene naših školskih sistema. U progresivnim zajednicama koje dele slične vrednosti, naročito, često postoji otpor da se ukuca prstom u problem u kojem su svi učestvovali da ga stvore. U međuvremenu, ljudi sa sredstvima traže druge opcije. Desetine dobro finansiranih nezavisnih škola širom moje države svedoče o osnovnoj istini: porodice sa privilegijom često imaju pristup alternativama kada javni sistemi ne ispunjavaju potrebe njihove dece.
Postoji duboka istorija „drugačijeg tretiranja“ u američkom obrazovanju, zasnovana na rasi, privilegiji i ableizmu. Napravljili smo sistem koji razvrstava decu prema percepciji njihovih sposobnosti, počevši od rođenja. Pristup bogatstvu, u kombinaciji sa percipiranim sposobnostima za učenje i trajna ostavština školskog segregiranja, stvorili su izuzetno uzak opis uspešnog učenika.
Ovo je ta tačka na kojoj postoji složenost javnog obrazovanja: ponašamo se kao da deca dolaze na vrata škole sa jednakoj prilikom. Nisu. Crna i autohtona deca, deca koja žive u siromaštvu i deca koja uče drugačije nose naročito teške posledice tih nepravdi. Kao dete odgajano na segregiranom jugu, živela sam jednu verziju ove istine. Kao roditelj i zagovornik koji sada živi na severu, iskusila sam drugu verziju u liberalnim obrazovnim sistemima.
Uprkos mnogim preprekama s kojima sam se suočila, izgradila sam snažan i dobar život za sebe. Služila sam kao izabrana liderka za obrazovanje u Cambridgeu, bila sam član na mnogim upravnim odborima i ostvarila sam uspešnu profesionalnu karijeru. Većina ljudi sa kojima sam radila tokom godina visoko me cenila, i ja ih isto tako cenim. Ali mi nije promaklo da mnogi roditelji tih istih ljudi, crni ili beli, možda nisu želeli da njihovo dete bude obrazovano pored mene kada sam ja, crnkinja sa disleksijom, rođena u siromaštvu.
Dokazala sam svoju vrednost kao odrasla. Ali dete nikada ne bi trebalo da bude primorano da dokazuje sopstvenu vrednost.
A ipak, to je upravo ono što od dece tražimo da urade pre nego što dobiju priliku da odrastu. Njihova nevinost se gubi, a njih se traži da nose teret neuspeha društva.
Zato se nalazim u situaciji da branim Nikolu Hannah-Jones. Ne zato što je svaki njen izbor bio tačan ili zato što iskustvo njihove porodice treba da postane plan za svakoga. Branim je jer je bila voljna javno da se suoči sa kontradikcijom koja je naročito poznata mnogim crnim porodicama: tenzija između želje za izgradnjom pravednijeg javnog obrazovnog sistema i želje da zaštiti dete koje vam se upravo nalazi pred očima.
Mi tražimo od roditelja, naročito crnih roditelja, da žrtvuju svoju decu u službi američkog obećanja koje institucije više puta nisu održale. To je neprihvatljivo opterećenje.
Pouka iz Nikoline priče ne treba da bude da je ostala u svom komšiluku predugo ili otišla prerano. Treba da bude da nijedno dete ne treba da postane eksperiment u tome da li je Amerika konačno spremna da ispuni obećanja sadržana u Brown v. Board of Education i u Zakonu o obrazovanju osoba sa invaliditetom: Rasa ne sme da utiče na pristup detetu obrazovanju, niti na to kako dete uči.
Mala, siromašna i disleksična devojčica u meni koja se mučila i roditeljski deo mene koji odgaja crno dete koje uči drugačije, zahvaljuju Nikoli Hannah-Jones jer je prepoznala vrednost u učenju pored dece koju previše ljudi zanemaruje.
