Službenik za obezbeđenje sa osmehom i saosećajnim prisustvom, a ne oružjem, Stanley “Ric” Kalhoun provodi dane na srednjoj školi Inglemoor u Kenmoreu, država Vašington, usmeravajući učenike da napuste hodnike i uđu u časove, usmeravajući roditelje ka pravilnim mestima za parkiranje i opšti tok rada srednje škole koji se odvija glatko.
To je ključna uloga koja školi pomaže. Ali, kao nadzornik bezbednosti kampusa, a ranije i kada je bio paraprofesionalac, Kalhoun je rekao da status osobe u podršci učenicima nije isti kao status u obrazovnom procesu i da se to odražava i na platu.
“Često se desi da uđete u učionicu drugog odraslog kako biste podržali učenika, a oni vas čak ni ne primete da ste tu,” rekao je Kalhoun. “Kao profesionalac podrške obrazovanju, bilo je trenutaka kada su drugi odrasli u obrazovanju postupali sa mnom kao da sam manje vredan.”
Proglašen je za 2026. godinu Profesionalac podrške obrazovanju (ESP) godine od Nacionalnog udruženja prosvetnih radnika (NEA) na njegovoj godišnjoj skupštini predstavnika ovde, i Kalhoun veruje da svaki odrasli u školi značajno utiče na učenike.
On je među obrazovnim radnicima koji se zalažu za „Deklaraciju prava ESP“, kako bi se zalagalo za bolj trening, platu i zaštite za otprilike 2,2 miliona zaposlenih u školama koji pružaju podršku, a koji su skloni da nemaju zdravstveno osiguranje i da moraju da rade dva ili više poslova.
Šta bi sadržala „Deklaracija prava ESP“?
Ideja o deklaraciji prava ESP potaknuta je kako od nacionalnih sindikata nastavnika, tako i kampanjama koje su aktivne u 18 država.
Kampanje zagovaraju državne i savezne zakone i politike okruga—neke ostvarene kroz kolektivno pregovaranje—koje bi garantovale osoblju podrške „životnu platu“, smatrajući da je to dovoljno za uzdržavanje jednog odraslog i jednog deteta u okrugu, kao i prekovremeni rad za radnike na satu i pristup osiguranju i plaćenom porodičnom i medicinskom odsustvu.
Takođe imaju cilj da se postave minimalni nivoi osoblja i zaštite za osoblje podrške od napada učenika ili roditelja, te da se pomoćnom nastavnom osoblju poput paraprofesionalaca, koji često rade sa učenicima sa invaliditetom, obezbedi obuka i uloge u planiranju Individualizovanih obrazovnih programa (IEP) i planova za intervenciju u ponašanju.
Kalhoun, koji ima troje dece, rekao je da on i ostalo osoblje podrške često moraju da uzimaju više poslova kako bi sastavili kraj sa krajem. Kao paraprofesionalac, držao je tri posla; prelaskom na poziciju nadzornika kampusa uspeo je da ostavi jedan posao.
“To mi je omogućilo da nastavim da radim sa učenicima i da imam nešto više novca,” rekao je. “Nije svima bilo omogućeno. Stalno sam viđao ove izuzetne edukatore i profesionalce podrške, koje učenici zaista trebaju i koji su sa njima izgradili dobre odnose, kako odlaze jer jednostavno više ne mogu da si priušte to. Radili su dva ili tri posla, pa ih to iscrpi.”
Federalni podaci potvrđuju da paraprofesionalci često imaju niže plate u odnosu na druge obrazovne radnike.
A iscrpljenost može doprineti „vratima koja se okreću“ u školama, što dovodi do pada radne klime. Nedostatak nastavnika privlači sve više pažnje, ali u poslednjih šest godina okruzi beleže i rastuće nestašice među osobljem podrške, koje se uglavnom plaća po satu, a ne po platnom odnosu.
Ključno je da svi odrasli u školi razviju podržavajuće odnose sa učenicima, rekao je Kalhoun. “Kod naše dece, pogotovo ako ste u sigurnosnoj ulozi, pretpostavka je da ćete biti prisutni samo ako se nešto loše dešava,” rekao je. “Ako se pojavljujete i ostvarujete odnose kada je sve u redu, to je ključ da ih naučite da vas vide kao još jednog pouzdanog obrazovnog saradnika na kampusu.”
“Mi, kao odrasli, često zaboravljamo da deca nas stalno posmatraju, čak i ako to ne shvatamo, i one često uče od nas,” dodao je.
