Političari su dugo pozivali škole da neguju karakter i odgovorno donošenje odluka, često ukazujući na strahove od opadanja američke konkurentnosti ili društvenih propadanja ako škole ne preuzmu tu ulogu.
Tokom nekoliko decenija, te rasprave su se ubrzale i razvijale, uz pozive političara iz obe glavne stranke da škole poučavaju učenike kako da donose mudre odluke o svemu, od formiranja zdravih seksualnih odnosa i otpora protiv ilegalnih droga do ostvarivanja primerene fizičke aktivnosti i izbegavanja „propadanja mozga“ kroz prekomerno vreme provedenog pred ekranima.
Te lekcije mogu biti zahtevne za škole koje posluju u pluralističkom društvu, gde nastavnici nastoje da učenike pripreme za odraslost bez nametanja određenog svetonazora ili stvaranja samo liste „da“ i „ne“ koje učenici neće usvojiti.
Te tenzije bile su u žiži 1992. godine, kada je jedan pravi američki potpredsednik kritikovao fiktivnog televizijskog lika jer je postao samohranac, komentar koji je pokrenuo rasprave o karakteru i seksualnom vaspitanju na predsedničkim izborima te godine između predsednika Džordža H. W. Busha i tadašnjeg guvernera Arkansasa Bila Klintona, kako je tada izvestio Education Week.
Odjek tog trenutka danas se oseća i u rezidencijama državnih skupština, gde konzervativni zakonodavci usvajaju ili predlažu zakone koji bi naterali škole da podučavaju „sekvencu uspeha“, ideju koja sugeriše da sticanje barem srednjoškolske diplome, obezbeđivanje stalnog zaposlenja i venčanje pre rođenja dece—u tom redosledu—pomaže učenicima da izbegnu siromaštvo kao odrasli.
Kritičari tih predloga kažu da se radi o moralnom osudjivanju koje je od strane države i koje bi moglo da stigmatizuje učenike iz porodica sa jednim roditeljem i da previdi sistemske uzroke siromaštva, kako je nedavno izvestio Education Week. Istraživanje koje podržava sekvencu uspeha ne pokazuje jasan uzročno-posledični odnos između praćenja navedenih koraka i dostizanja srednje klase, napominju.
Podržavaoci zakona o sekvenci uspeha, uključujući konzervativne istraživačke institute, tvrde da vođenje takvih razgovora u nastavi može pomoći učenicima da razjasne posledice velikih životnih odluka u budućnosti.
Političari pozivaju škole da podučavaju „vrednosti.“ Ali čije?
„Mislim da s aspekta borbe protiv siromaštva, ovo bi mogla biti najvažnija stvar koju bismo mogli da učimo“, rekao je državni senator iz Indijane, Spencer Deeri, republikanac, na saslušanju odbora za obrazovanje 21. januara.
Njegove reči su bliže onima koje je pre nekoliko decenija izneo republikanac Den Kvajl kada je kritikovao popularnu TV seriju „Murphy Brown“ zbog toga što je njen glavni lik, uspešna, neoženjena voditeljka vesti u četrdesetim godinama, postala samohrana majka.
U govoru u maju 1992. godine u San Francisku, Kvajl je krivio „pukotinu u porodičnoj strukturi“ za društvene probleme i nazvao bračni status „najboljim programom protiv siromaštva od svih“, kako je preneo Education Week.
„Ne pomaže stvarima kada televizijski program u večernjem terminu ima Murphy Brown — lik koji je navodno epitomizirao danasšnju inteligentnu, visoko plaćenu, profesionalnu ženu — koja omalovažava značaj očeva rađajući dete sama i nazivajući to samo još jednim „izborom životnog stila“,“ rekao je Kvajl.
Rasprava se proširila kroz predizbornu kampanju te jeseni. Bush, koji je tražio reizbor, kasnije je podstakao škole da u okviru šire inicijative promovišu karakter kao podršku dvopločne porodice. Klinton, njegov protivnik, predstavio je plan koji je uključivao grantove za prevenciju tinejdžerskih trudnoća i veće finansiranje Head Start programa za negu dece. Na TV-iju, izmišljena Brown je uzvratila Kvajlijevim komentarima sugerišući da snažni političari imaju veći uticaj na sistemske uzroke siromaštva nego lični životni izbor jedne osobe.
„Iako ću priznati da moj nemaran pristup sačuvanju bankovnih računa možda ima nešto zajedničko sa kolapsom štedno-ljonske industrije, sumnjam da moj status samohrane majke doprinosi tolikom raskolu zapadne civilizacije“, izjavila je.
Kasnije tokom devedesetih, razgovori su evoluirali u rasprave o efikasnosti programa seksualnog vaspitanja koji favorizuju uzdržavanje nad upotrebom kontracepcije. U još jednom odjeku i danas, neke države koje razmatraju predloge o sekvenci uspeha ograničavaju rasprave o kontracepciji u školama, što kritičari smatraju preradom edukacije o uzdržavanju.
Sve to, kako su isticali, pokreće duboku debatu o tome da li su razgovori o formiranju porodice previše dvodimenzionalni, fokusirajući se samo na rođenje dece pre ili posle braka, dok istovremeno zanemaruju različite puteve ka uspehu i sreći u odraslom dobu i odluke koje odrasli donose tokom života.
To predstavlja širi izazov sa kojim se suočavaju nastavnici kada govore o aspektima odgovornog donošenja odluka, često kao deo napora za socijalno-emocionalno učenje u školama.
Ako nastavnici budu previše diktirali teme poput seksualnog vaspitanja, odgovorne upotrebe tehnologije i ličnih finansija, učenici mogu otići sa osećajem da su ostavljeni bez šire lične etike koju bi mogli negovati i primenjivati tokom života. Sa druge strane, razgovori bez specifičnosti mogu biti nepraktični.
Na primer, zabrana mobilnih telefona u školama može pomoći da se ukloni distrakcija tokom školskog dana—ali učenici će ipak trebati strategije za uspostavljanje boljih navika nakon zvona, kažu administratori. A kako tehnologija nastavlja da se razvija tokom njihovog života, biće im potrebne temeljne vrednosti koje će im pomoći da odluče kako će je koristiti u budućnosti.
Podsticanje mudrog donošenja odluka, ili nametanje morala?
U sličnom pravcu, protivnici predloga o sekvenci uspeha tvrde da istraživanja, zasnovana na podacima saveznih anketa, mere ekonomski uspeh i porodični status u jednom trenutku, ignorišući pomake poput razvoda ili rastućeg trenda posvećenih, neusvojenih parova koji komplikuju pripovest. Ignorisanje tih faktora možda zapravo ne pomaže učenicima da donose pametne odluke na putu, a proglašavanje siromaštva ličnim odlukama ignoriše čitav niz faktora izvan kontrole učenika, tvrde.
Sekvenca „preterano pojednostavljuje siromaštvo, koje nije povezano samo sa nekoliko životnih odluka“, rekao je nekadašnji učitelj godine iz Luizijane, Kris Dier, u videu koji kritikuje zakon Luizijane. „Ona je povezana sa pristupom obrazovanju, stanovanju, zdravstvenoj zaštiti, platama… Smanjiti sve to na ‘samo sledite ova tri koraka’ je pogrešno i štetno.“
Ali ti kritičari možda vode potpuno drugačije razgovore sa svojim porodicama, rekao je Brad Vilkoaks, profesor sociologije na Univerzitetu u Virginiji i viši saradnik u American Enterprise Institute i Institute for Family Studies, dve konzervativne istraživačke institucije.
Vilkoaks, koji je koautor često citiranog rada u podršci sekvenci uspeha, rekao je da često pita svoje mlade, neoženjene studente kako bi njihove porodice reagovale da na Dan zahvalnosti dođu kući i kažu da ili oni, ili njihov partner, očekuju dete.
„Pretpostavimo da 97, 98, 99 odsto njih kažu da bi njihovi roditelji vrištali od iznenađenja“, rekao je. „Mislim da je sekvenca uspeha jedno od pitanja na kojem mnoge elite u javnom diskursu govore jedno, a u praksi deluju drugačije. U javnoj retorici i zalaganju su protiv nje, ali kada pogledate njihove živote, prate je prilično savesno.“
