Kada je razvojna psihološkinja Susan Engel pre nekoliko godina putovala po Sjedinjenim Američkim Državama kako bi posmatrala predškolsku nastavu radi istraživanja za knjigu, primetila je nešto što se kod većine njih ne viđa: muške nastavnike.
Žene su predvodile sva odeljenja, osim jednog od 26. Dva muška pomoćna nastavnika zaokružila su preostale muške edukatore koje je Engel videla. Ovi brojevi, iako niski, prelaze nacionalni prosek muškaraca u ranoj edukaciji. Manje od 3% svih učitelja u predškolskom i ranom školskom uzrastu su muškarci, brojka koja je ostala uglavnom nepromenjena decenijama.
Postoji mnogo razloga zašto ovo ima značaj. Kako samohrane žene predvode skoro 20% svih porodičnih domaćinstava u SAD, škola postaje, za mnogu decu, njihova jedina prilika da budu redovno izloženi muškim uzorima. A kada dečaci ne vide muške nastavnike, možda su manje skloni da razmotre karijeru u nastavi, čime se, zauzvrat, ponavlja ciklus sa premalim brojem muškaraca nastavnika.
To je problem s kojim se godinama bavi Calvin Moore Jr. Moore, nacionalno priznat stručnjak za ranu dečiju edukaciju, pohađao je Head Start u Alabami 1969. godine, dok su mu oboje roditelja radili u Head Start programu. Kasnije je obavljao dužnost regionalnog menadžera programa u Atlanti za Ured Head Start pri Ministarstvu zdravlja i socijalne zaštite SAD-a. Sada je izvršni direktor Saveta za profesionalno priznanje, nevladine organizacije koja vrši akreditaciju u ranoj dečijoj edukaciji i koja je do danas izdala više od milion CDA kredencijala širom sveta.
EdWeek se nedavno obratio Mooreu kako bi dobio njegov stav o tome zašto i dalje postoji uporan nedostatak muškaraca u ranoj edukaciji i šta bi moglo pomoći da se muškarci privuku i zadrže u ovoj profesiji. Među njegovim uvidima, Moore je direktno adresirao jedan očigledan razlog zašto veruje da muškarci izbegavaju karijere u ranoj edukaciji — ali koji previše onih u profesiji nisu voljni da jasno pred sobom priznaju.
Premalo muškaraca u ranoj edukaciji nije nov problem. Da li se situacija pogoršava?
Ne znam da li postaje veći problem, jer ovo gledam više od 30 godina. To je tvrd, uporan problem. Nismo učinili napredak po ovom pitanju. Čini se da bacamo sav mogući alat na ovo pitanje, ali muškarci i dalje čine svega 2% do 3% rani edukatora širom zemlje.
Koliki značaj ima plata?
Nadoknada (plata) predstavlja problem za svakog rani edukatorа, ne samo za muškarce.
Šta još sprečava muškarce da postanu rani edukatori?
Šta od muškaraca čujem jeste da društvo posmatra ranu edukaciju, od rođenja do pet godina, kao posao koji obavljaju žene.
I dok ne preokrenemo ovo u pravu profesiju, ne verujem da će statistike da se promene, iako znamo da prisustvo radne snage sa izbalansanim polnim sastavom predstavlja najbolje uslove za decu.
Ako društvo vidi ranu edukaciju kao „ženski posao“, kako su muškarci edukatori percipirani?
Postoji uverenje da muškarce koji su zainteresovani za rad sa malom decom prati neka mana. Kao društvo, imamo ideju da će muškarci u ovoj profesiji zlostavljati decu. U nekim školskim programima muški nastavnici su zabranjeni da rade sa bebama i sa decom predškolskog uzrasta zbog promene pelena.
To nije slučaj sa drugim profesijama, poput nursing (negovanje). Ne biste izdvajali određeni deo posla zbog njihovog pola. Isto važi i za očeve. Imam dve ćerke. Moja supruga bi preskočila plafon ako bi mislila da ne mogu da menjam pelene kada su bebe. Dakle, ne mislim da se može imati pravilo o radu sa određenim aspektima posla rane edukacije zasnovano na polu. Mislim da će, što više razgovaramo o ovoj temi, stvari biti bolje za muškarce i ranu edukaciju.
Razgovarali smo o tome šta muškarce odvraća. Da li postoje pozitivni znaci za regrutovanje?
Jedna od stvari koje možemo uraditi da privučemo muškarce jeste da razmislimo o modelima obuke kroz praksu (apprenticeship) i da ih zainteresujemo ranije. Zato se fokusiramo na CDA kredencijalne programe u srednjim školama. Ako možemo da zainteresujemo mladiće još u srednjoškolskom uzrastu za ove karijere, možda ih nećemo uspeti odmah ubaciti u učionice, ali je to bolje nego da ih uopšte ne privučemo.
Postoje li države gde su ovi programi u porastu?
Primećujemo porast programa tehnološko-profesijskog obrazovanja širom zemlje. Ono što se dešava u Floridi i Mičigenu vrlo je uzbudljivo. Te države neguju modele stažiranja u obrazovanju koji počinju još u srednjoj školi. Druge države su takođe zainteresovane za razvoj modela stažiranja i verujem da to može privući više mladih muškaraca u ovu oblast.
Možete li navesti neki konkretan distrikt koji zaista dobro radi ovu stvar?
Da, srednja škola Hialeah Gardens u okrugu Miami-Dade ima uspešan CTA program. U nekim su godinama muški učenici u tom programu brojem nadmašivali ženske učenice.
Postoje li još strategije koje bi pomogle regrutovanju i zadržavanju muškaraca?
Izgleda da, ako neki program dosegne kritičnu masu, privući će više muškaraca. Kritična masa izgleda različito za svaki program. Za neke, ako u zgradi imate tri muška nastavnika, to predstavlja kritičnu masu — i privući ćete više muškaraca. Ne mora da budu samo nastavnici. U nekim programima, ako postoji muški kuvar, muški porodični savetnik, muški vozač autobusa i nekoliko muških nastavnika, dosežete kritičnu masu i muškarci duže ostaju.
Izgleda da, ako programi iskreno teže namernom regrutovanju muškaraca i dostignu kritičnu masu, bez obzira na to koja je ta tačka, muškarci će ostati. Primjećujemo da muškarci rađaju druge muškarce. Ako je na mestu koje je prijemčivo prema muškarcima, čak će i očevi dolaziti više, učestvovati i biti uključeni.
