Politike zadržavanja dece u trećem razredu mogle bi da dovedu do boljih rezultata učenika, čak i pre nego što iko bude zadržan, pokazuje nova studija.
Istraživanja, koja su sproveli istraživači sa American University i Syracuse University, dodaju još jedan sloj u aktuelnu raspravu o politikama zadržavanja povezanim sa rezultatima u čitanju, koje zahtevaju da učenici koji do kraja trećeg razreda nisu dovoljno vešti u čitanju ponove školsku godinu.
Osmanaest država trenutno ima politike zadržavanja u zakonodavstvu, neke kao deo nedavno usvojenih zakona o „nauci čitanja“ („science of reading“), prema spisku za praćenje koji vodi zagovaračka grupa ExcelinEd.
Kritičari ovih politika zadržavanja tvrde da zadržavanje dece može imati negativne socijalno-emocionalne posledice i da ne vode uvek ka boljim ishodima za decu koja se zadrže.
Ali njihovi zagovornici kažu da koristi prevazilaze potencijalne štete, uglavnom zbog načina na koji politike zadržavanja mogu navesti škole da ojačaju sisteme podrške učenicima sa poteškoćama u učenju.
Testiranje hipoteze o zadržavanju
Novi radni dokument, koji još nije objavljen u časopisu sa recenzijom, testira tu hipotezu u Ohaju, gde je usvojena politika zadržavanja koja je stupila na snagu tokom školske godine 2013-14. Istraživači su analizirali rezultate testa više od 500.000 učenika koji su krenuli u 3. razred između 2014. i 2017.
Oni su pronašli da su trećaci identifikovani kao rizični za zadržavanje bolje uradili na završnim testovima iz čitanja i matematike nego učenici koji su tokom godine imali slične sposobnosti čitanja, ali nisu identifikovani kao rizični za zadržavanje.
Razlika u rezultatima testa bila je „značajna, ali ne i ogromna“, rekla je Sarah Souders, glavni autor dokumenta i asistentkinja profesora javne administracije i politike na American University: 0,077 standardne devijacije u čitanju i 0,037 standardne devijacije u matematici. Pozitivni efekti u čitanju su ostali vidljivi, mada su se donekle smanjili, sve do 7. razreda.
Nalazi pokazuju da je grupa učenika koju obuhvataju politike zadržavanja mnogo šira nego mali broj dece koji se u stvarnosti zadrži svake godine, izjavila je Souders.
Dobici bi mogli proisteći iz intervencija i mera odgovornosti
Da bi uporedili grupe učenika, istraživači su iskoristili jednu od karakteristika Ohajovog zakona.
Trećaci polaganje državnog testa koji će morati da prođu da bi prešli u 4. razred, dva puta, jednom u toku jeseni i jednom tokom proleća. Učenici koji prođu test na jesen imaju zagarantovan prelazak u 4. razred sledeće godine. Učenici koji ga ne prođu na početku školske godine provode ostatak godine pod pretnom zadržavanja — moraju da prođu test u proleće da bi napredovali u 4. razred.
Rad poredi učenike koji su tačno prešli prag za prolaz sa učenicima koji su ga tačno propustili, koristeći dizajn koji se zove regresijska diskontinuitet (regression discontinuity design). Te dve grupe učenika krenule su u 3. razred sa gotovo identičnim čitalačkim sposobnostima i bili su demografski slični, razlikovali su se samo time što su bili na suprotnoj strani praga za zadržavanje.
Grupa trećaka koja je bila podobna za zadržavanje nadmašila je drugu grupu na kraju trećeg razreda u i matematici i čitanju, a tokom nekoliko godina poslije i u čitanju. Bili su i manje skloni izostancima. Dve grupe nisu imale značajnije razlike u prijavljenim disciplinskim problemima.
Rad nudi nekoliko mogućih objašnjenja za to šta je dovelo do poboljšanih ishoda učenika pod pretnom zadržavanja.
Zakon Ohaja nije zahtevao zadržavanje samo za učenike koji nisu ispunili prag veštine, već je naložio školama da periodično prate napredak učenika i da intervenišu kako bi podržali decu koja su imala poteškoće tokom razreda K-3. Zakon je takođe povezao ocene škola i okruga, kao i deo finansijskih sredstava, sa postignućima u čitanju u 3. razredu.
Trećaci koji su bili podobni za zadržavanje češće su bili upućivani na intervencije iz čitanja nego njihovi vršnjaci koji su bili malo iznad praga, što ukazuje da nastavna podrška može biti jedan od pokretača nekih dobitaka u rezultatima, napisali su istraživači.
Ali to ne objašnjava sve, kažu. Učenici koji su bili podobni za zadržavanje postigli su najviše napretka u poređenju sa vršnjacima u okruzima sa višim nivoom izdvajanja za obrazovanje i u okruzima sa većim procentom učenika pod rizikom od zadržavanja. Ali ti okruzi nisu primenjivali čitanje intervencija jednako široko kao neki drugi, što ukazuje da postoje i drugi faktori u igri.
Rezultati, kako je izjavila Souders, „govore da se dešava određena promena pažnje.“
U školama sa većim brojem učenika pod rizikom, moguće je da su lideri sproveli više promene na nivou cele škole usmerene na poboljšanje ishoda u čitanju, poput promene izbora kurikuluma ili nastavnih strategija, dodala je. Ipak, dodala je, studija ne može da ukazuje na konačne faktore.
Studija doprinosi rastućem broju istraživanja o „pretnji“ zadržavanja
Ova ohajo studija nije prva koja pokazuje da sama mogućnost zadržavanja može uticati na postignuće učenika.
Istraživanje prošle godine sa Univerziteta u Mičigenu i Univerziteta u Pensilvaniji identifikovalo je slične efekte u Mičigenu, analizirajući državni program zadržavanja za treći razred u periodu od 2020. do 2022. (Guvernerka Gretchen Whitmer, demokrata, potpisala je 2023. godinu zakon kojim se ta politika ukida.)
Trećaci koji su imali rezultate tik ispod praga za zadržavanje imali su kasnije bolje rezultate u čitanju nego njihovi vršnjaci koji su bili tik iznad praga, čak i kada okruzi nisu zaista zadržavali nijednog učenika. Istraživači su te dobitke pripisali dodatnoj podršci u čitanju koja je otključana kada su učenici bili označeni za zadržavanje.
Uzevši sve zajedno, ova dva istraživanja otvaraju pitanja o tome kako politike zadržavanja menjaju ponašanje u školskom sistemu — za nastavnike, ali i za roditelje i učenike, rekla je Gema Zamarro, profesorka reforme obrazovanja i ekonomije na Univerzitetu Arkansas, koja nije bila uključena ni u jedno od istraživanja.
Posledice pandemije pokazale su koliko roditelji više oslanjaju na ocene nego na testove kao indikatore napretka njihove dece, dodala je Zamarro.
Moguće je da politike zadržavanja podstiču škole i okruge da ponude jasnije informacije o značenju i posledicama testova. „Postoji više [nastavnih] podrški, ali roditelji dobijaju i poruku: moja deca treba da napreduju“, rekla je.
„Ovo je još područje gde je potrebno više istraživanja“, dodala je Zamarro. Kritičari zadržavanja navode socijalno-emocionalne posledice držanja učenika, ali nema toliko istraživanja o tome kako sama pretnja zadržavanja može uticati na iste faktore.
U ohajo studiji, nedostatak razlika u disciplinskim problemima sugeriše da uobičajene, negativne posledice zadržavanja po razred verovatno nisu uočene u velikoj meri, izjavila je Zamarro. Ipak, dodala je da bi bilo potrebno više podataka iz anketa da bismo ovo bolje razumeli.
