Nasilje prema nastavnicima nije novost, ali nesigurnost i haos koji su obeležili period pandemije, sa hibridnim i virtuelnim oblicima nastave, pogoršali su ga, prema studiji objavljenoj ovog meseca u časopisu Psychology of Violence.
Studija pokazuje da je verbalna agresija — uključujući uvredljive geste, uvredljive izraze i zastrašivanje — najviše porasla kod školskih administratora.
Koalicija istraživača koja stoji iza studije ranije je ispitivala uticaj verbalne agresije i nasilja na dobrobit nastavnika, njihovu efikasnost i dužinu ostanka na poslu. Međutim, po prvi put istraživači su anketirali veći broj prosvetnih radnika, uključujući školske administratore i savetnike za mentalno zdravlje, u tri vremenska perioda: pre pandemije, tokom pandemije i posle pandemije.
„Iznenađujuće nam je bilo što su stope bile tako visoke kod školskih administratora u svim vremenskim tačkama. Ali to ima logičan smisao jer je vođa škole lice školskih ustanova“, rekao je glavni autor Erik Anderman, profesor psihologije obrazovanja na Državnom univerzitetu u Ohaju.
Anderman i njegovi koautori su takođe ispitali nasilje roditelja prema nastavnicima po rasnim i rodnim linijama, primećujući porast agresije prema azijskim i muškim nastavnicima posle pandemije. Stope agresije u velikim urbanim distriktima i ruralnim distriktima takođe su bile više nego u predgrađima.
Kada roditelji pozitivno stupe u kontakt sa školom, akademsko postignuće učenika i socijalno-emocionalno blagostanje se poboljšavaju. U nedavnoj prošlosti međuljudski odnosi između roditelja i prosvetnih radnika postali su sve neprijateljski. Kada učenik loše radi, roditelji mogu svaliti krivicu na nastavnike, rekao je Anderman, stvarajući trenje. Roditelji su takođe defanzivni ili konfrontacioni kada njihova deca loše vladaju i često zanemaruju posledice koje škole nameću.
U nacionalno reprezentativnom istraživanju EdWeek Research Centera, u okviru EdWeek-ovog projekta State of Teaching, nastavnici su rekli da bi im zadovoljstvo poslom bilo bolje da su školski lideri mogli da spreče roditelje da podrivaju posledice koje njihova deca dobijaju.
Da bi ublažile roditeljsku agresiju, škole moraju stvoriti „pozivno“ okruženje za njih, rekao je Anderman. Školski lideri bi trebalo jasno da komuniciraju politike i procedure škole, ponude značajne prilike za roditeljsko uključivanje i redovno dele povratne informacije koje pokazuju pozitivan uticaj tog uključivanja. To gradi poverenje u školsko osoblje i smanjuje verovatnoću roditeljske agresije usmerene ka prosvetnim radnicima.
Istraživači su online slali upitnike nacionalnom uzorku od više od 10.000 školskih administratora, nastavnika i stručnjaka za mentalno zdravlje u školama od predškolskog uzrasta do 12. razreda u Sjedinjenim Američkim Državama tokom dve faze prikupljanja podataka: od avgusta 2020. do juna 2021. i od marta 2022. do juna 2022.
Education Week je razgovarao sa Andermanom o njegovom istraživanju i o tome šta školskim liderima treba da bi se smanjio nivo agresije prema njima i ostalom školskom osoblju.
Razgovor je izmenjen radi dužine i jasnoće.
Školski administratori suočili su se sa najvišim nivoima agresije roditelja kroz sva tri vremenska perioda. Jeste li bili iznenađeni?
To nam je bilo iznenađenje da su stope bile tako visoke kod školskih administratora, znate, kroz sve vremenske tačke. Ali ono što nas je zaista zapanjilo bila je doslednost toga pre početka pandemije, tokom pandemije i nakon ukidanja mera. Čuli smo mnogo priča u vestima o roditeljima koji su ljuti i frustrirani prema školama, ali rezultati zapravo odražavaju kako je to u praksi sprovedeno.
Kako je ova agresija sprovedena?
U svim slučajevima [školskih administratora, nastavnika, stručnjaka za mentalno zdravlje], najviše je bilo uvredljivih izjava ili gestova i zastrašivanja. Ali potom su se ti nivoi spuštali, mada su verbalne pretnje bile prilično visoke, kao i maltretiranje.
Kod administratorea se u većini slučajeva gotovo sve mere su bile više.
Pre pandemije, više od 50% je dobijalo uvredljive komentare, 48% je bilo uplašeno, 34% su bili verbalno preteći.
[Posle pandemije, ove brojke su iznosile 57%, 53% i 41%, redom.]
Veća uključenost roditelja mogla bi takođe da izloži školske lidere većoj verbalnoj agresiji ili pretnjama. Koju ravnotežu treba težiti?
Jedan od najjačih predznaka manje agresije, kako smo videli u analizi, jeste pozitivan odnos sa roditeljima. Kada razmišljate o interakcijama koje administratori imaju sa roditeljima, često su negativne. Ipak, kada postoje pozitivni odnosi, to je jedan od najačijih zaštitnih faktora protiv ovih pojava.
Biti proaktivan po tom pitanju i unapred postavljati temelje za pozitivan odnos pomaže, pa kada dođe do negativne interakcije, ako ste već imali pozitivne, to stvara čvrstu polaznu tačku za razgovor.
Da li su žene sklonije ovakvoj verbalnoj agresiji?
Roditeljska agresija bila je generalno viša kod ženskih nastavnika nego kod muškaraca. Nakon pandemije došlo je do obrata i agresije prema muškarcima bilo je viša.
Ne možemo tačno da utvrdimo zašto se to desilo. Bilo je mnogo gubitka u učenju i brojnih problema u ponašanju. Moguće je da je došlo do rodnog stereotipa po kome bi muški nastavnici ili edukatori, ili direktori, češće bili upućivani da rešavaju ove teške situacije nego žene, što bi moglo objasniti zašto je naglo više roditeljske agresije usmerene na muškarce.
Kako bi školski lideri mogli osigurati da se osoblje bolje obraća od strane roditelja?
Za ljude koji rade u školi, za nastavnike i stručnjake za mentalno zdravlje, to su direktor i pomoćni direktor. Za administratore, to je superintendenta i ljude na toj razini. Naši podaci pokazuju da ono što pravi razliku, pre svega, jeste osećaj da imate podršku, da vas čuju i da ćete biti saslušani.
Da li je školski lider ili lider distriktualan neko ko omogućava ljudima koji rade tamo da imaju glas?
Čak i ako lider neće uvek moći da učini ono što ljudi žele, da li slušaju ljude? I kada se donese odluka koja ide protiv želja zaposlenih, da li im se daje objašnjenje?
To funkcioniše i za direktore škola. Direktori žele da čuju da njihovo vođstvo, superintendenti koji rade direktnije sa školskim odborom, imaju njihovu podršku.
Kakve implikacije vaše istraživanje ima na to kako se direktori i drugi prosvetari traćno obučavaju za uklјučivanje roditelja?
Na mestima gde su administratori i superintendenti licencirani, koliko su fokusirani na ljude? To je važno jer možete znati sve o politici, zakonu i finansiranju, ali ako ne znate kako da komunicirate sa ljudima i ne znate nešto o dečijem razvoju, to je teško.
Jer ako razgovarate sa roditeljem deteta trećeg razreda naspram roditelja osmog razreda, oni su zaista različita bića.
