Savezna vlada obezbeđuje otprilike jedan od deset dolara koji se svake godine koristi za finansiranje javnih osnovnih i srednjih škola u SAD. To je bilo tačno tokom velikog dela 21. veka, i danas je tako.
Ipak, za mnoge vođe školskih okruga iskustva sa savezničkim sredstvima, ma koliko mali udeo u ukupnom budžetu to predstavlja, bila su turbulentna.
To je zato što je druga administracija Donalda Trampa krenula agresivno da sprovodi svoj program, ponekad izgleda da krši zakon i Ustav u tom procesu.
U manje od polovice drugog četvorogodišnjeg mandata predsednika Donalda Trampa, administracija je poništila stotine grantova i ugovora vrednih milijardi dolara, rastavila agencije, odložila isplate po fondovima koji se dodeljuju po formuli, zamrzla finansiranje istraživanja, iznela velike predloge promena pravila i propisa i pokrenula politički motivisane istrage.
(Administracija je ove poteze branila tvrdnjom da više ne raspoređuje savezna sredstva „autopilotom“, da su prethodno dodeljena sredstva predstavljala prioritete administracije Bidena, i da preispituje sredstva kako bi se osiguralo da ne „subsidizuju radikalno levo orijentisanu agendu“.)
Svi ovi potezi sami po sebi su značajni, i ja sam o njima detaljno izveštavao. Ali savezna turbulencija takođe je pomogla da se produbi fokus na stalno rizične strukture koje stoje iza finansiranja škola na svim nivoima.
Udeo država i lokalnih zajednica u ulaganjima u K-12 širom zemlje iznosi otprilike po 45 odsto. U tim nivoima finansiranje škola je takođe složeno i nestabilno, što znači da će vođe školskih okruga verovatno morati da se suoče sa mnogo nepoznanica za školsku godinu 2026-27, pa će planiranje biti otežano.
Budžeti obrazovanja država suočavaju se sa novim pritiscima
Države — bez obzira na to koja stranka je na vlasti — suočavaju se sa neviđenim pritiscima da odobre nova ulaganja koja podržavaju privatne obrazovne alternative tradicionalnim javnim školama.
Države kojima upravljaju republikanci pokrenule su ili proširile programe u poslednjim godinama koji obezbeđuju javna sredstva za školarine u privatnim školama i druge povezane troškеve.
A sve države će morati da odluče do kraja godine da li će dozvoliti svojim stanovnicima da iskoriste nove federalno subvencionisane stipendije na kredit kroz porez za učenike javnih i privatnih škola podjednako. Javne škole suočiće se sa time da su gotovo svi njihovi učenici podobni za stipendije finansirane ovim programom—a, u nekim slučajevima, i sa mogućnošću da i same uspostave strukture koje bi koristile ta sredstva.
Istovremeno, formule za finansiranje javnog obrazovanja država treba stalno prepravljati. Neki nisu ažurirani decenijama, a drugi zaostaju za politikama i sudskim naredbama o obezbeđivanju adekvatnog finansiranja za sve učenike K-12.
Nije dovoljno, kažu stručnjaci i zagovarači, investirati u dovoljan iznos po učeniku. Usmeravanje ulaganja ka školama i učenicima u najvećoj potrebi može biti daleko efikasnije u povećanju postignuća učenika—ali kontinuirano prilagođavanje novih formula zahteva vreme i, da, još resursa, bez obzira na to koliko su oskudni.
Ali dok se proces usavršavanja obrazovnih investicija nastavlja, prihodi država se smanjuju na mnogim mestima. Čini se da će se taj trend nastaviti, jer posledice prošlog ljeta usvajanja „One Big Beautiful Bill Act“ u Kongresu premeštaju više obaveza finansiranja ključnih programa socijalne zaštite poput Medicaid i SNAP na državne bilanse.
Na lokalnom nivou, pad upisa i pritisci na smanjenje poreza na imovinu
To nas dovodi do lokalnog dela zagonetke finansiranja škola. I tamo je perspektiva opterećena rizikom.
Upis u K-12 se značajno smanjuje na mnogim mestima. Federalna predviđanja nagovestaju još veće padove u budućnosti kako se efekti opadanja rođene dece i imigracije nastavljaju odigravati.
Da, manje učenika znači manje državnih sredstava, ali pad takođe može značiti manje podrške zajednice za skupe projekte škola koji zahtevaju odobrenje biračkog tela. Pad industrije komercijalnih nekretnina, sa druge strane, preusmertava veći deo poreza na vlasnike kuća, što izaziva nemali odziv i zabrinutost.
Zaista, pritisci na poreze na imovinu — temelj lokalnih ulaganja u nacionalnih 13.000 javnih školskih sistema — nisu dolazili samo sa lokalnog nivoa. Odgovarajući na nalet žalbi, sve veći broj guvernera i državnih zakonodavaca — uglavnom, ali ne isključivo, republikanci — sprovodi ili podstiče politike koje bi obuzdale eksplozivni rast računa za porez na imovinu koji su mnogi vlasnici domova doživeli u poslednjim godinama.
Te porezne olakšice često dolaze uz objašnjenja da državne investicije mogu nadoknaditi manjak prihoda i pomoći da se izbegne poremećaj u javnim uslugama poput škola. Ali mnogi stručnjaci ta obećanja vide kao prazna—nema garancije da će zakonodavci ispuniti te obaveze, naročito ako širi ekonomski faktori uzmu đon od budućih prihoda. To bi moglo objasniti zašto nijedna država u istoriji nacije nije zabeležila da njeni stanovnici odobre mjere na glasačkom listiću koje bi potpuno ukinule porez na imovinu.
Federalne turbulencije u finansijama oslikavaju finansijsku nestabilnost na svim nivoima
Uzimajući sve ove pritiske zajedno, malo je verovatno da turbulencije na federalnom nivou nisu odjeknule i doprle do javnosti i do finansijske nesigurnosti škola.
Naravno, nije sve u proteklih godinu i po danih poremećaja ostalo nepoređeno. Uz pomoć sudskih odluka i bipartijskog otpora, zagovarači obrazovanja su pomogli da se reaktiviraju neki otkazani projekti, usporaju napori za smanjenja broja zaposlenih u savezničkim službama i blokiraju neki naglo najavljeni politički potezi.
Međutim, nesigurnost ostaje velika. Samo jedan dom Kongresa je uopšte počeo da sastavlja državni budžet za obrazovanje za školsku godinu 2027-28, a taj predlog Predstavničkog doma — GOP u Lokalu — uključuje milijarde dolara u rezovima. Uobičajena je mudrost da će verzija Senata biti sličnija trenutnim nivoima, ali ta verzija možda neće biti usvojena sve dok ne prođe rok do kojeg zakonodavci treba da postignu kratkoročni dogovor ili zatvore federalnu vladu (ponovo).
Takođe ostaje da se vidi koliko će napor Ministarstva prosvete da rasporedi većinu svojih programa kroz šest drugih saveznih agencija uticati na isporuku sredstava i implementaciju programa širom zemlje. U zavisnosti od toga koja će stranka kontrolisati Kongres nakon ovog novembarskog izbora, zakonodavci skeptični prema rušenju Ministarstva prosvete mogli bi biti ohrabreni da usporavaju te promene ili bi kritičari agencije mogli da se ohrabre da kodesifikuju fragmentaciju agencije.
Još jedan džoker je Ured za upravljanje i budžet Bele kuće, na čelu sa Trampovim imenovanjem Rasela Vouta. Pod Trampom, OMB je uspostavio neviđenu kontrolu nad savezničkom potrošnjom, i po raznim nejasnim razlozima je uskraćivao milijarde dolara za obrazovanje. Odluke kongresa imaju prilično malo težine kada lidere izvršne grane nadjačaju nameru zakonodavaca.
Šta sve ovo znači za škole?
To znači da se osećanje neizvesnosti i nestabilnosti koje one redovno doživljavaju dodatno pojačava.
Vođe okruga u Tusonu, Arizona, na primer, zamolile su škole da pripreme dva budžeta za ovu školsku godinu: jedan sa 10% smanjenjem u odnosu na prošlu godinu, i drugi sa 30% smanjenjem.
„Uzimali smo prilično oprezan pristup sa svima“, rekao je Ricky Hernandez, glavni finansijski službenik okruga.
To znači da su njihove kratkoročne i dugoročne odluke o tome gde i kako usmeriti resurse postale zahtevnije.
„Čak i kada su ESSER [sredstva za ublažavanje posledica pandemije] smanjivana, mi smo planirali i procenjivali godinu ranije da bismo tačno znali koji bi programi bili korisni za okrug, koje bismo želeli da zadržimo zbog njihovog uticaja“, rekla je Masana Maillard, glavni finansijski službenik škola okruga Gwinnett u Džordžiji.
Takvo planiranje unapred, iako oduzima vreme, sada je ključno, dodala je.
A to znači da pritisci na državni i lokalni nivo koje škole širom zemlje osećaju imaju veću verovatnoću da postanu još centralniji deo planiranja i strategije okruga — jer udeo budžeta koji finansira savezna vlada više nije toliko predvidljiv kao pre.
Trenutno, škole u Tuscanu, Arizona, posluju sa budžetom koji je 10% manji u odnosu na prošlu godinu, dok su pojedini odelјenja unutar škola doživela smanjenja od 30%.
Hernandez upozorava, međutim, da ti brojevi mogu ponovo da se promene: „Ovo podrazumeva da dno neće pasti, kao prošle godine.”
