Da li bi državni odbori trebali da imaju veći nadzor nad kurikulumima?

Državni odbori za obrazovanje trebalo bi da igraju aktivniju ulogu u pomaganju školama da odaberu snažne, zasnovane na istraživanjima kurikulume, tvrdi David Steiner, izvršni direktor Instituta za obrazovnu politiku Univerziteta Johns Hopkins.

U većini država škole koriste raznolik skup nastavnih materijala, što može oslablјiti napore za poboljšanje nastave, kazao je on. Taj pristup takođe se suprotstavlja praksama zemalja na vrhu međunarodnih rang-lista, gde škole koriste uniforme državne, pokrajinske ili nacionalne kurikulume.

Varijacije u kurikulumima otežavaju procenu koliko dobro škole ispunjavaju državne standarde, dodao je Steiner. I ne omogućavaju državama da usklade obuku nastavnika i programe profesionalnog razvoja sa specifičnim materijalima.

Takve brige su podstakle rasprave o državnim politikama namenjenim preobraćanju nastave čitanja. Tracker časopisa Education Week pokazuje da su 43 države i Distrikt Kolumbia usvojile zakone ili politike koje usklađuju nastavu pismenosti sa „naukom čitanja“. Tridesetpet država od tih navedenih propisuje zahteve za „dokazima zasnovan“ materijal ili zahtevaju određeni nivo državnog nadzora nad izborom u okruzima.

Education Week je razgovarao sa Steinerom o ulozi koju države treba da igraju u izboru visokokvalitetnih nastavnih materijala — i podsticanju distriktа da ih koriste.

Ovaj intervju je uređivan radi dužine i jasnosti.

Koji je argument za to da državni odbori imaju više nadzora nad kurikulumima i nastavnim materijalima?

Osnovni problem je sledeći: u mnogim državama, distriktima i školama nastavnici i dalje deluju kao DJ-evi, stvarajući ono što bi se moglo nazvati egocentričnim listama nastavnog materijala. Istraživanja koja imamo pokazuju da oko 80% tih materijala nije na odgovarajućem nivou za uzrast.

Pored toga, pružanje bilo kakvog koherentnog profesionalnog usavršavanja nastavnicima koji ne dele standardni kurikulum je, iskreno, gotovo nemoguća misija.

Sve države su članice Saveta šefova državnih škola (Council of Chief State School Officers), ali 35 država nije deo CCSSO-ove Mreže visokokvalitetnih nastavnih materijala i profesionalnog razvoja [saradnje država koje podržavaju okruge u usvajanju kurikuluma i nastavnih materijala usklađenih sa standardima].

Pravo pitanje glasi: Zašto ne? Zašto je tako velik broj država i dalje odbojno prikovan za ovaj potpuno fragmentovan sistem kurikuluma? Upravo tu školски odbori mogu imati pravi uticaj: pritiskanjem svojih državnih rukovodilaca da idu u pravom smeru.

Koji nivo uticaja treba da imaju države nad nastavnim materijalima? I kako da ga ostvare?

Može se pogledati nekoliko jakih modela, bilo da su to Louisiana, Tennessee ili Mississippi.

Osnovni pritisak je da se sa nastavnicima, kao što je to prvobitno uradio [bivši državni superintendant] Džon Vajt u Luizijani, kreira kratka lista visokokvalitetnih nastavnih kurikuluma, a onda se distrikti uvide: „Molimo vas da birate sa ove liste, i mi ćemo vas podsticati da to uradite. Nije obavezno, ali ćemo pojednostaviti postupak nabavke i podržati vaš profesionalni razvoj nastavnika.”

Država može istovremeno da kreira manju, lakšu za upravljanje listu opcija i da pokaže snažnu podršku usvajanju jedne od tih opcija. U državama koje su to uradile, stopa usvajanja je veoma visoka—preko 90% u uzrastu od K do osmog razreda i u osnovnim školama.

Čak i grupe koje procenjuju kurikulum suočile su se sa kritikama po pitanju njihovih kriterijuma. Možemo li verovati da članovi državnog odbora imaju duboko znanje da provere ove odluke?

Ne. Govorim sada kao neko ko je služio u državnom odboru, kao i kao komesar države, pa sam bio na obe strane stola. Ali sasvim ste u pravu. Mnogo njih nema pripremu. Dobra namera postoji, ali treba ih podržati.

Što je Amerika uradila u Luizijani je ispravno. Doveli su veoma uspešne nastavnike iz celog stana, i iz matematike i iz jezika (ELA). Pregledali su tada dostupne najbolje ELA kurikulume i nijedan im nije odgovarao. Umesto da ih otkažu, [Vajt] ih je uključio u proces koji je stvorio potpuno novi državni kurikulum pod nazivom Guidebooks.

Nije zadatak državnog odbora da bira. Treba da podstaknu svoje komesare da učine ono što je neophodno.

Posle usvajanja kurikuluma, kako države mogu podržati nastavnike da ga uspešno koriste?

Bacanje svega na nastavnike i jednostavno reći „uradite to” je recept za neuspeh. Nakon godina rada, sve više shvatamo da je implementacija ključna.

Sticanje kurikuluma je prvi korak. Zatim, kako organizovati samu implementaciju? Shvatili smo da generički profesionalni razvoj gotovo da nema efekta. On mora biti specifičan za taj kurikulum. Mora biti zasnovan na posmatranjima u učionici od strane instruktora/mentorа ili iskusnih nastavnika koji poznaju kurikulum. Mora postojati trenutna povratna informacija. Ovo ne može da se radi kroz vikend ili letnje obuke koje su odvojene od nastave.

Čak i u mestima gde su nastavnici opremljeni ovim nastavnim materijalima, mnogi imaju problema sa diferencijacijom za učenike, pa dopunjavaju materijalima koji nisu provereni.

Da, i moramo na to biti oprezni.

Nekada je bilo da svi idu „tut tut tut, tut“, ali sam napomenuo da u prosečnoj urbanoj javnoj školi više od polovine učenika nije na nivou razreda, zar ne? Zato budimo racionalni po ovom pitanju.

Ako imate 25 ili 30 šesnaestogodišnjaka, a 70% njih je ispod nivoa razreda—često više od godinu dana ispod nivoa u našim urbanim centrima ili ruralnim školama—da li biste predavali po kurikulumu za određeni razred baš onako kako jeste? Zato moramo raditi na putevima, ubrzanim putevima za učenike kojima treba, zar ne?

Moramo razmišljati o ovome u okviru celog sistema škole i zajednice. Ovo je dubok izazov za nas koji verujemo, pa i za mene lično, da je ključno da svim učenicima odmah pružimo snažne materijale.

Koji je najsnažniji argument protiv vašeg stava?

Jedna od stalnih kritika je da nastavnici najbolje poznaju svoje učenike. Kako onda možemo spolja da uđemo i kažemo: „Koristite ovaj kurikulum“?

Nastavnici doista poznaju svoje učenike, ali se često nađu u situaciji da budu dve stvari odjednom. Pokušavaju da ostanu efikasni nastavnici, što je ključno, a istovremeno postaju dizajneri kurikuluma, čemu niko nije trenirao. Ulaze u ovakav samostalni napor pri izboru materijala, koji kroz najširu praksu zahteva oko 6–7 sati nedeljno i odvlači ih od same nastave ka pripremi nastave.

Analogi su, po mom mišljenju, sledeći: ako učite kuvanje, ne dozvoljavate sebi da samo bacate sastojke. Preporučujem da sledite recept. Kako napredujete, recepti mogu postati složeniji. A kada postignete visoku efikasnost, možete da pravite zamene. Možda čak pronađete bolji način ili bolji sastojak.

Dobri kurikulumi nisu prisilni okovi. Oni nude predloge nastavnicima o različitim načinima kako na efikasan način uneti ovaj materijal u učionicu. Nije da im govorimo „pročitajte ovo, zatim ovo, pa ono“. To je skup receptura sa nekim opcijama, i to je ono što dobar kurikulum treba da bude.