Većina lista za procenu spremnosti za predškolsku ustanovu snažno se oslanja na rane veštine pismenosti poput prepoznavanja slova i početnih glasova u rečima, povezivanja slova sa tim glasovima, te identifikovanja ili stvaranja rima. Na prvi pogled, ovakva očekivanja mogu delovati zastrašujuće roditeljima dece koja tek kreću u predškolu.
Međutim, postoji jednostavna praksa za jačanje ranih veština pismenosti koja potiče od pre mnogo hiljada godina, ne zahteva nikakvu specijalnu obuku, može da se sprovodi bilo gde i gotovo je zagarantovano da izazove smeh i imitaciju kod male dece: recitovanje dečijih rima.
„One su gotovo briljantne u svojoj jednostavnosti i u sposobnosti da iskreno angažuju decu,” rekao je W. Steven Barnett, direktor Nacionalnog instituta za istraživanje rane edukacije. „Kada ih ne uključimo u programe rane detinjstva, gubimo ovo nagomilano implicitno znanje o tome kako efikasno podržavati razvoj naše dece.”
Ali dečije rime, koje su nekada dominirale slobodnim vremenom porodica sa malom decom, polako nestaju iz popularne kulture. Stručnjaci kažu da sve manje učenika ulaze u školu poznavajući ih. I dok su podaci o njihovoj upotrebi u ranoj edukaciji oskudni, anegdotalni dokazi sugerišu da one više nisu ni deo predškolskih ni ranih školskih kurikuluma.
Kako i zašto, te šta je na kocki zbog njihovog opadanja, ovo je dublji prikaz.
Kako dečije rime uvlače decu u jezik
Čuvane pevanjem ili ritmizovane, verse u dečijim rimama lako ostaju u pamćenju mladih slušalaca. Isto tako i njihov bogat rečnik, kada se predstavi kroz ritmične i često smešne redove, poput ovog stiha iz tradicionalne engleske uspavanke koja je prerastala u dečiju rimu:
Twinkle, twinkle, little star,
How I wonder what you are.
Up above the world so high,
Like a diamond in the sky.
„Deca su prirodno usklađena sa ritmom i jezikom,” izjavila je Sufia Alamgir, stručnjak za čitanje i jezik sa sedištem u Australiji. „Dečije rime pružaju priliku ne samo za prijatna iskustva sa jezikom, već i za učenje obrazaca, tona, reči i vokabulara na način koji deca najlakše usvajaju.”
Alamgir je dodala da je u poslednjim godinama primetila značajan pad broja učenika koji poznaju rime ili druge kulturno značajne pesme.
„Deca su izložena muzici preko medija, ali se ne pevaju nužno u školi. To se tiho izgubilo, i ja ga više ne vidim,” izjavila je.
Nastavnici manje čitaju naglas učenicima
Ni nastavnici ne čitaju nužno naglas učenicima u školi, čak ni u ranim razredima.
U 2024. godini, manje od četvrtine učenika u Velikoj Britaniji uzrasta od 5 do 10 godina je primalo svakodnevno vreme za čitanje priča u školi radi uživanja, prema Faršourovom i HarperCollinsovom godišnjem pregledu čitanja dece radi uživanja, 2025. godine. Mnoge učionice ranog osnovnog obrazovanja u SAD deluju da slede sličan obrazac.
Iako ne postoji pouzdan način da se meri koliko često nastavnici čitaju naglas mlađim učenicima, blokovi pismenosti u ranim razredima obično su strogo regulisani vremenski periodi koji, kako neki nastavnici kažu, nemaju mnogo vremena za čitanje naglas.
Na primer, istraživači iz neprofitne organizacije SERP Institut (Strategic Education Research Partnership) proveli su više od 80 sati tokom školske 2021-22. godine posmatrajući blokove pismenosti u 42 učionice K-2 razreda u šest škola u srednje velikom distriktu u srednjeatlantskoj regiji. Otkrili su da je 25% nastavnog vremena posvećeno fonici, 25% celokupnom razumevanju teksta u klasi, a 50% malim grupnim instrukcijama.
Iako čitanje naglas u učionici retko kada bude prioritet u mnogim ranim osnovnim učionicama, stručnjaci hvale njegove prednosti.
„Voleo bih da tvrdim da, od svih komponenti [čitanja], čitanje naglas ima jednu od najduže postojećih istraživačkih baza. Postoji mnogo podataka koji pokazuju moć čitanja naglas,” rekla je Molly Ness, bivša nastavnica, istraživačica čitanja i potpredsednica akademskog sadržaja u Learning Ally, neprofitnoj volonterskoj organizaciji koja podržava edukatore, za EdWeek.
Decenijskim podacima podržava se Nessova tvrdnja. Godine 1985, Komisija za čitanje proglasila je čitanje naglas „jednu od najvažnijih aktivnosti za izgradnju znanja potrebnog za eventualni uspeh u čitanju.” Studija iz 1983. istraživala je moć dečijih rimica kao prethodnu veštinu za razvoj pismenosti. Studija iz 2009. pokazala je da decje znanje dečijih rimica sa tri godine predviđa kasniji uspeh u čitanju i pravopisu. Pored toga, studija iz 2012. pokazala je da dodavanje muzičkog elementa dečijim rimama značajno unapređuje verbalnu memoriju predškolaca.
Zašto roditelji ne dele dečije rime kao nekad
Škole nisu jedini krivci za uvođenje čitanja naglas deci. Američka akademija za pedijatriju podstiče porodice da učestvuju u „zajedničkom čitanju” od rođenja do polaska u vrtić. Ipak, manje roditelja čita naglas deci, bilo dečije rime ili drugi tekstovi.
Neki krive povećano vreme provedenog pred ekranom. Četrdeset posto dece ima sopstveni lični tablet do druge godine, a skoro 25% osmogodišnjaka poseduje mobilni telefon, prema nacionalnom izveštaju iz 2025. godine koji je objavio Common Sense Media. Kako vreme provedeno ispred ekrana raste, ono smanjuje vreme za zajedničko čitanje kod kuće.
U nacionalno reprezentativnom istraživanju iz 2025. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu, manje od polovine (41%) britanskih roditelja koji su bili anketirani reklo je da često čita svojoj deci uzrasta 4 i mlađe—što je pad u odnosu na 64% iz 2012. Samo 36% roditelja s decom uzrasta od 5 do 7 godina redovno čita svojoj deci.
Dečije rime više nisu popularne ni kod mnogih roditelja. U istraživanju iz 2009. godine koje je sprovela britanska nevladina organizacija Booktrust, 25% ispitanika je reklo da nikada nije pevalo dečiju rimu svom detetu; 33% je reklo da su dečije rime previše zastarele da bi ih delili sa decom.
Takođe je moguće da današnji roditelji nisu bili izloženi dečijim rimama kao deca, pa su manje skloni da ih prenose na mlađe generacije. Neki roditelji koji se sećaju dečijih rimica kažu da ih smatraju previše strašnim ili na drugi način neprikladnim za deljenje sa malom decom. Alamgir, stručnjak za čitanje, kaže da je to lično doživela kada je pokušala da podučava dečije rime deci u javnoj školi u kojoj je ranije predavala.
Stoga, za sada, bezbroj dece verovatno će biti u prilici da razviju fonemsku svest kroz sistematsku eksplicitnu nastavu čitanja, a ne kroz slušanje i ponavljanje jezivo složenih dečijih rimica, sugerišu istraživači obrazovanja. Takođe će biti manje verovatno da zaspe razmišljajući zašto je sud odleteo sa kašikom, ili da formiraju mentalne slike zvezdica koje blistaju poput dijamanata.
Barnett, direktor Nacionalnog instituta za istraživanje rane edukacije, žali zbog ovih promena. „Postoji dragoceno znanje u ovim tradicijama koje radimo sa svojom decom i koje ne želimo da izgubimo.”
