Naši tinejdžeri nisu na dobrom putu. Nedavni izveštaj CDC-a pokazuje da mentalno zdravlje adolescenata napreduje od pandemijskog zatišja, ali je danas lošije nego pre deset godina. U međuvremenu, odsustvovanje iz škole je poraslo, a akademska postignuća su opala. Da li postoji izlaz iz ovog haosa? Pa, Mike Goldstein, veterani reformator obrazovanja, misli da počinje sa većom posvećenošću onome šta tinejdžeri rade posle škole. Mike je suosnivač Centra za tinejdžersko cvetanje, koji on opisuje kao „laboratoriju za istraživanje i razvoj za sate od 15:00 do 03:00.” Osnivač i dugogodišnji izvršni direktor škole Match Education, cenjene čarter škole u Bostonu, nastavio je da bude glavni akademski službenik (Chief Academic Officer) u Bridge International Academies i da predaje na Harvard Graduate School of Education. Bio sam radoznao da čujem o njegovom novom poduhvatu, šta uči i koje savete ima za edukatore. Evo šta je imao da kaže.
—Rik
Rick: Mike, nedavno ste pokrenuli Centar za tinejdžersko cvetanje. Zašto je to potrebno?
Mike: Centar za tinejdžersko cvetanje je laboratorija za istraživanje i razvoj fokusirana na razumevanje kako tinejdžeri funkcionišu u satima od 15:00 do 03:00—od trenutka kada deca završavaju školu do odlaska na spavanje. Pokrećemo ga jer, na osnovu najsveobuhvatnijih dostupnih podataka, anksioznost tinejdžera, osećaj usamljenosti i prekomerno utrkivanje ekranima su u porastu, dok kvalitet života tinejdžera deluje da opada.
Rick: Dakle, kakvo je tačno stanje američkih tinejdžera 2026. godine?
Mike: Većina parametara kvaliteta života adolescenata kretala se u pogrešnom smeru: fizičko zdravlje, san i rado čitanje su u padu. Vreme provedenog licem-u-lice druženju opalo je za oko 30% između 2006. i 2025. godine, a letnji poslovi tinejdžera su na istorijski niskom nivou. U međuvremenu, trećina tinejdžera je 2025. godine prijavila trajne osećaje tuge i bespomoćnosti. To je pad od 10 procentnih poena u odnosu na vrhunac iz 2021, koji je usledio nakon pandemije, ali je i dalje veći nego pre deset godina. Neki stručnjaci za javno zdravlje procenjuju da samo oko 40% američkih tinejdžera cveta, dok ostali ili lutaju ili se suočavaju sa akutnim izazovima, bilo da se radi o krizama mentalnog zdravlja ili teškoćama poput porodičnog zlostavljanja ili iseljenja.
Rick: Možete li malo precizirati šta tačno mislite pod „tinejdžersko cvetanje“?
Mike: Definišemo tinejdžere koji cvetaju kao one koji provode 15 sati nedeljno van redovnog školskog vremena angažovani u „stvarnim životnim“ aktivnostima poput sporta, muzike, rada ili druženja sa prijateljima. Priznajmo, 15 sati je apstraktna granica—baš kao i „10.000 koraka dnevno“. Smatramo da realan, ali ne savršen cilj, bolji je od ničega. Reč „languishing“ smo pozajmili od sociologa Coreya Keyesa da opišemo tinejdžere koji nisu klinički depresivni ili anksiozni, ali ipak nisu baš „živeli“ ni u jednom smislu. Često dolaze kući iz škole, zatvore vrata svoje sobe i provode šest ili sedam sati sami pred ekranom.
Rick: Pošto ciljate sate posle škole, šta vaš rad znači za one u obrazovanju?
Mike: Predlažemo Trku ka vrhu za cvetanje srednjih škola. To bi bila konkurencija među državama koja bi povećala procenat tinejdžera koji provode 15 sati nedeljno u aktivnostima iz stvarnog života. Dobra vest je da mnoge zajednice imaju veliki neiskorišćeni kapacitet—slobodne pozicije u školskim sportskim timovima i klubovima ili u društvenim i religijskim organizacijama koje traže više tinejdžera. Potrebni su samo odrasli „sherpe“ koji mogu podstaći decu da se uključe. Smatramo da nastavnici mogu igrati tu ulogu.
Rick: Koji su neki produktivni načini na koje škole mogu podstaći decu da se uključe u aktivnosti iz stvarnog života?
Mike: Jedna ideja bi bila da postojeće „savetevalske“ periode pretvorimo u situacije u kojima savetnici prepoznaju tinejdžere u stanju zastoja i pomognu svakom da izaberu aktivnost koju bi želeli da probaju. Druga ideja potiče od Willa Austina, koji je zagovarao da škole zaposle nedavno diplomirane studente čiji je ceo posao povezivanje tinejdžera sa poslepodnevnim aktivnostima. Ideja je proaktivnija verzija socijalnog prepisivanja u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde opšti lekari upućuju usamljene pacijente na „link worker“ koji ih uključi u podrške zajednice.
Rick: Koliko je ovo priča o telefonima, ekranima i društvenim mrežama?
Mike: Istraživači se raspravljaju o tome. Smatramo da socijalni psiholog Jonathan Haidt uglavnom hvata suštinu, ali bismo krivicu preoblikovali kao ukupno vreme provedenog na rekreativnim ekranima, a ne samo na društvenim mrežama. Korišćenje ekrana šest i više sati dnevno izbacuje iz života „prave dobrote“ poput sna, vežbanja i prijateljstava.
Rick: Većina roditelja kupuje telefone za svoje tinejdžere iako izražavaju zabrinutost zbog prekomernog korišćenja ekrana. Šta znamo o ulozi roditelja i šta to znači za edukatore?
Mike: Čuo sam konzistentnu priču mnogih roditelja: opisuju period „patrole“, kada neprekidno tjeraju tinejdžere da troše manje vremena na ekranima, pre nego što odustanu. Naša poruka je da, kako tinejdžeri odrastaju, ponekad je lakše „povećati dobre stvari“ nego patrolirati. Kada je reč o školama, identifikovali smo 13 različitih „roditeljskih plemena“ na ed-techu, što čini taj problem još težim za vođe škola da ga savladaju.
Rick: U K-12, Nacionalna procena napretka u obrazovanju (NAEP) predstavlja zlatni standard za merenje školskog postignuća. Pozvali ste na novu „Nacionalnu procenu cvetanja i učešća“ koja bi prikazala živote tinejdžera od 15:00 do 03:00. Zašto je to potrebno?
Mike: Jedna od odličnih karakteristika NAEP-a je što podstiče guverner-e da se takmiče u povećanju matematičkih i čitalačkih rezultata. Potrebna nam je Nacionalna procena cvetanja i učešća da podstakne države da rade na problemu zastoja posle škole, od 15:00 do 03:00, i da poveća učešće tinejdžera u realnom životu. Najbolji način da se to postigne jeste da najpre identifikujemo obim problema njegovim meranjem.
Rick: Pre neki period ste pisali o onome što ste naučili mentorisanjem fakultetskih diplomaca koji su uradili sve „ispravno“, ali nisu mogli da pronađu posao. Sada ste duboko u ovoj novoj oblasti: tinejdžerski život van škole. Da li su vam bilo koja saznanja iz ranijeg rada primenjiva?
Mike: Kada sam radio karijerno savetovanje, stalno sam se iznenađivao koliko mnogi diplomci smatraju da njihove smernice za karijeru na fakultetu nisu od pomoći. Postoji sličan jaz kad razgovaramo sa tinejdžerima koji imaju blagu do umerenu anksioznost i depresiju; često su otporni prema terapiji ili su je probali i smatrali da nije delovalo. U oba slučaja, standardne intervencije za mučene tinejdžere i mlade ne funkcionišu uvek. Terapija može biti korisna za tinejdžere koji su otvoreni i spremni da se posvete, ali moramo ponuditi bolje alternative za tinejdžere koji nisu.
Rick: Kakav bi bio jedan savet edukatorima koji se brinu za tinejdžersko cvetanje?
Mike: Izaberite pet tinejdžera s kojima ste bliski. Pitajte ih šta rade, sat po satu, tokom radnih dana posle škole i vikendom. Povežite se sa njihovim roditeljima. Videćete tinejdžere koji teško navode gotovo bilo koju aktivnost iz stvarnog života. Zatim im pomozite da pronađu aktivnost koju bi želeli da isprobaju.
Ovaj razgovor je skraćen i pojašnjen radi dužine.
