Svakog petka, devet malih kuvara predano radi u učionici Gabrielle Carpenter, isprobavaju recepture i pripremaju obroke koje same mogu da kuvaju.
Za ovu grupu, deca od predškolskog uzrasta do drugog razreda sa invaliditetom, ova aktivnost podučava osnovnim kuhinjskim veštinama koje će biti temelj njihove nezavisnosti kako odrastaju.
Male bele kecelje i spatule su samo sladak dodatak.
Ova kuhinjska aktivnost je deo programa “FUNctional Fridays” u Carpenterinoj učionici za specijalno obrazovanje u školi Daniel Webster 46 u Indijanapolisu.
Svaki drugi petak učenici zajedno savladaju recept, obrađujući sve od piletine sa vaflima i tosta sa toplim sirom do Rice Krispies poslastica i keksa bez pečenja.
Ideja, kako je rekla Carpenter, jeste da se deci rano izgradi samopouzdanje kako bi lakše mogli da se snađu u svakodnevnom životu.
„Da, sada su deca, ali će jednom biti odrasli, pa želim da budu što nezavisniji koliko je moguće,” izjavila je.
Recepti koje Carpenter bira koriste sastojke koje porodice mogu da kupe u supermarketima ili diskontima, poput Dollar General. Nijedan ne zahteva veštine koje deca ne mogu sama da savladaju, poput sečenja oštrim nožem ili rada na vrelom šporetu.
Umesto toga, Carpenter se usredsređuje na namirnice koje deca lako mogu da stave u mikrotalasnu ili drugi kuhinjski uređaj, da postave tajmer i da se vrate kada je spremno.
Za omiljeno jelo u školi—piletina sa vaflima—učenici su mešali pakovanu smesu za palačinke (uz par kapi boje hrane radi boje) i sipali je u aparat za vafle. Takođe su zagrejali zamrznute nuggets-e od pilećih dinosaurusa u fritezi na zrak.
Kuvanje omogućava deci da vežbaju brojanje i merenje, da prate uputstva i razvijaju finu motoriku, rekla je Carpenter.
Aktivnosti takođe stvaraju prirodne prilike za vežbanje emocionalne regulacije. Ponekad učenik pogreši pri merama sastojka i mora da počne ponovo. Ponekad je čekanje na red da se meša ili sipa teško kada su uzbuđeni. U tim trenucima, Carpenter ih uči kako da upravljaju tim velikim emocijama, uz duboko disanje ili kratku pauzu.
Allyson Peterkin, direktorka škole, rekla je da časovi kuvanja pružaju „studentima koji su ranije imali poteškoća u tradicionalnim školskim sredinama sigurnu, podržavajuću sredinu da zablistaju, da se pobrinu o sebi i da izgrade nezavisnost u stvarnom svetu.”
„Učenici pokazuju vidno samopouzdanje, šetajući hodnicima osmehujući se i stvarno ponosni na svoje uspehe,” kazala je.
Učenicima će na kraju godine biti dodeljen kuvar sa njihovim receptima
Carpenter sama nabavlja potrepštine za kuvanje, ali kaže da je povratna korist—znajući da njeni učenici veruju u sebe—vredna svake pare.
„To mi donosi osećaj olakšanja jer mnogi od njih kada su došli kod mene nisu bili u dobrom stanju… a mnogi su došli uz mišljenje mnogih ljudi da neće biti u mogućnosti da mnogo urade, ili da postoji preveliki deficit da bi bili nezavisni uopšte,” rekla je. „Ako ništa drugo, sada znaju kako da naprave nešto za sebe—posebno kada nemaju jezik da izraze šta žele—a njihovi odrasli mogu da veruju da će to uraditi bezbedno.”
Ove godine, po prvi put, Carpenter planira da napravi personalizovane kuvarske knjige koje će poslati kući učenicima pre letnjeg raspusta. Ispunjene receptima koje je razred zajedno napravio, te kuvarske knjige daju učenicima referentnu tačku za pitanja, mere ili inspiraciju za obroke.
Svaka kuvarska knjiga imaće prilagođenu naslovnicu sa imenom učenika i fotografijom na kojoj nose kecelju i drže spatulu.
Neki učenici su već primenili svoje veštine i kod kuće.
Roditelji su Carpenter rekli da njihova deca pokazuju novi interes za boravak u kuhinji. Jedan učenik sada sebi i svom mlađem bratu priprema doručak—činiju žitarica.
Učenici vode posao kafića na kolima kada nisu u kuhinji
U nedeljama kada nema kuvanja, učenici vode posao kafića na kolima za nastavnike i administrativno osoblje. U četvrtak, učenici boje omote za napitke, i pomažu Carpenter da pripremi napitke čitanjem porudžbina, donošenjem čaša ili organizovanjem zaliha.
U petak, zajedno šetaju od učionice do učionice, ostavljaju napitke, prikupljaju uplate i komuniciraju sa ljudima širom zgrade.
Carpenter je ideju o kafiću na kolima došla pre nekoliko godina, kada su nekoliko njenih učenika iznova pokušavali da pobegnu iz škole.
Želela je zabavan način da ih nauči kako da bezbedno pronađu put kroz školu i pomogne osoblju da ih bolje upozna.
„Ne možeš da trčiš ako ti je kafa u ruci,” našalila se Carpenter.
Lokalna kafić prodavnica je u početku donirala zalihe kako bi program mogao da počne, a učenici sada koriste prihode od prodaje da ponovo dopune zalihe. Bilo koji dodatni novac finansira završnu školsku žurku.
„Osećam da je njihova nezavisnost mnogo porasla,” rekla je Carpenter, „i volim biti deo toga.”
