Dugo sam smatrao da porodična struktura zaslužuje znatno više pažnje pri tumačenju obrazovnih ishoda. Dok rasna pripadnost i siromaštvo uvek zauzimaju značajno mesto u ovakvim analizama, konzervativci tvrde da mnogo od priče može biti razlika između porodica sa jednim roditeljem i porodica sa dvoje roditelja. Pa, moj AEI kolega Ian Rowe, dugogodišnji pobornik “sekvence uspeha” i važnosti braka, nedavno je objavio iznenađujući pogled na to kako porodična struktura utiče na ishode učenika. Ian je iskusni edukator koji je deset godina bio na čelu Public Prep, mreže charter škola u Njujorku, i suosnovao Vertex Partnership Academies, IB srednju školu koja služi studentima sa niskim primanjima na Bronksu. Pre toga, njegova karijera uključivala je i rad u Beloj kući i Fondaciji Gates. Evo šta je Ian imao da kaže.
—Rick
Rick: Ian, nedavno ste objavili izveštaj koji analizira uticaj porodične strukture na ishode učenika. Šta ste otkrili?
Ian: Moj AEI kolega Brad Wilcox i ja analizirali smo podatke o oko 51.000 dece, od rođenja do 17 godina, iz Nacionalne ankete o zdravlju dece. Kontrolišući rasu, siromaštvo, obrazovanje roditelja, pol i uzrast, izolovali smo efekat porodične strukture na ishode učenika. Uporedili smo decu u „celovitim“ porodicama, gde su biološki ili usvojeni roditelji u braku, sa njihovom decom u „necelovitim“ porodicama, koje obuhvataju odgajanje od strane stepparents, partnera koji žive zajedno, samohrane roditelje ili u hraniteljstvu ili starateljstvu. Razlike su bile zapanjujuće. Deca u necelovitim porodicama bile su 13% manje verovatno da dobiju ocene A i B, 47% verovatnije da ih roditelji budu kontaktirali zbog problema u ponašanju ili učenju u školi, i više od dvostruko verovatnije da razviju depresiju. Zapravo, porodična struktura predviđala je ove ishode jače nego rasna pripadnost ili siromaštvo.
Rick: Šta mislite da stoji iza ovih rezultata?
Ian: Naši podaci ne mogu tačno da odrede uzrok; možemo samo da utvrdimo korelaciju. Čini se da kuće sa dva roditelja deci nude jedinstvene beneficije. Colemanov izveštaj iz 1966. godine otkrio je da porodično poreklo utiče na postizanje školskih uspeha. Kao što je nekada primetio Chester Finn, bivši pomoćnik sekretara za obrazovanje, učenik koji redovno pohađa školu od predškolskog uzrasta do 12. razreda do 18. godine provodi samo 9% svog života tamo. Ono što se dešava kod kuće ima ogroman značaj.
Rick: Šta vas je navelo da se fokusirate na pitanja porodične strukture?
Ian: Tokom gotovo dve decenije, osnovao sam i vodio charter škole koje su služile hiljadama dece iz siromašnih porodica na Bronksu i Menhattanu. Svako jutro bilo je jasno da su deca iz stabilnih porodica spremnija za učenje nego njihovi vršnjaci. To možda zvuči očigledno. Ipak, analize ishoda učenika uobičajeno se usredsređuju na „uobičajene sumnjivce“ poput rase, klase i pola, dok zanemaruju porodičnu strukturu. To mora da se promeni.
Rick: Pozvali ste da NAEP uključi porodičnu strukturu u svom izveštavanju. Šta tačno imate na umu?
Ian: NAEP prikuplja podatke o rasnoj i etničkoj pripadnosti učenika, spolu, siromaštvu i porodičnoj strukturi. Ali samo potonja se ne pojavljuje u zvaničnom “nacionalnom izveštaju o stanju”. To ostavlja donosioce politika, prosvetne radnike i roditelje u mraku u vezi sa jednim od najsnažnijih prediktora akademskog uspeha. NAEP bi trebalo da počne da izveštava i porodičnu strukturu, kao i svaki federalni izveštaj o ishodima dece.
Rick: Šta biste rekli onima koji su zabrinuti da razgovor o porodičnoj strukturi predstavlja pokušaj da se osudi samohrani roditelji?
Ian: Kao neko ko je vodio škole u susedstvima gde je većina beba rođena van braka, znam da postoje mnogi primeri hrabrih samohranih roditelja. Takođe znam da se ljudi ponekad nađu u tim situacijama kroz porodično nasilje, napuštanje ili smrt partnera. Nije cilj posramiti samohrane roditelje. Cilj je javnosti dati jasniju sliku o tome kako porodična struktura—uz rasu, klasu i druge faktore—utiče na zdravlje dece, njihove školske uspehe i ekonomsku sigurnost.
Rick: Nikole Hannah-Jones nedavno je izazvala debatu kada je napisala da joj je žao što je svoju ćerku slala u “segregovanu, sa niskim primanjima” osnovnu školu na Bruklinu. Kao neko ko dobro poznaje školstvo u Njujorku, šta mislite o tom metežu?
Ian: Ono što su neki komentatori prevideli je da je kada je Hannah-Jones još 2016. godine objavila tu odluku, ona priznala da bi ona i njen suprug „mogli Najiji da nadoknade sve što škola nije pružila“. To je bila istina koja je bila vidljiva golim okom. Najveća prednost njihove ćerke bila je stabilan, srećan, dvoje-roditeljski dom, sa vremenom, novcem i vezama da podstaknu vođe škole kada su stvari podbacile. I upravo su to i učinili. Zaposeli su se za nju i na kraju joj pomogli da se upiše u jednu selektivnu javnu srednju školu. Ako išta, priča naglašava važnost porodične strukture.
Rick: Dali ste se kao snažan zagovornik podučavanja „sekvence uspeha“ u srednjoškolskom obrazovanju. Šta to podrazumeva i kakav ste prijem doživeli?
Ian: Sekvenca uspeha ima tri koraka: završiti srednju školu, dobiti posao sa punim radnim vremenom i ostvariti brak pre rođenja dece. Radi se o terminu koji su popularizovali istraživači Brookings institucije Ron Haskins i Isabel Sawhill. Studija iz 2022. pokazala je da 97% milenijalaca koji su sledili sekvencu uspeha nisu bili siromašni kao odrasli. Pojam nije bez kritičara. Mnogo samih „čuvara kapija“ protiv tog predavanja u školama iznosi otpor. Međutim, otkrio sam da su samohrani roditelji često njegovi najjači pristalice jer žele da pomognu svojoj deci da izaberu drugačiji životni put.
Rick: Pre nekoliko godina pokrenuli ste FREE inicijativu za podsticanje agencije mladih, a nedavno ste izdali i novi kurikulum. U čemu je poenta?
Ian: Učenici koji ne imaju privilegiju odrastanja u kući sa dva roditelja nisu osuđeni na neuspeh. U decenijama rada sa mladima, video sam mnoge koji su prekinuli ciklus siromaštva i primetio sam da oni često dele osećaj agencije, uverenje da mogu oblikovati sopstveni život. Ali to ne proizilazi samo iz pokušaja da se „povuče za koprenu“. To se gradi na onome što ja zovem četiri FREE stuba: porodica, religija, obrazovanje i preduzetništvo. Ovog leta objavili smo kurikulum „Agency Curriculum“ kako bismo pomogli učenicima da razviju tu agenciju. U protekloj godini, naš AEI tim radio je sa javnim, privatnim i parohijalnim obrazovnim ustanovama na razvoju i pilotiranju 30 lekcija za nastavnike, kućno obrazovanje, roditelje, sveštenike i vođe zajednice.
Rick: Vi vodite Vertex Partnership Academies na Bronksu, gde je moto škole „Nema žrtava u našoj školi, samo arhitekte sopstvenih života“. Zašto baš ta poruka?
Ian: Prečesto mladi ljudi im se govori da su njihove rasne, polne ili društvene odrednice razlog da budu žrtve. U Vertexu učimo učenike da odbace tu narativu. Škola je organizovana oko kardinalnih vrlina: hrabrosti, pravde, umerenosti i mudrosti, koje grade navike i agenciju koja mladima omogućava da savladaju životne prepreke.
Rick: Ako imate jedan savet liderima obrazovanja koji žele da podstaknu agenciju učenika, šta biste rekli?
Ian: Školski lideri moraju da prepoznaju da obrazovanje učenika predstavlja moralno formiranje. Ako ne budemo svesni vrednosti koje učimo, praznina će biti popunjena od strane društvenih mreža ili drugih uticaja. Bilo da se radi o kardinalnim kretnjama ili nekom drugom moralnom okviru, odlučujte se namerno. Nemojte da se odreknete dužnosti da oblikujete celovita ljudska bića.
Ovaj razgovor je izmenjen radi dužine i jasnoće.
