Nema jednostavnog, jedinstvenog rešenja koje bi brzo i pouzdano smanjilo stope hronične izostanosti, pokazuje nova studija.
Umesto toga, najuspešnije škole prilagođavaju više strategija potrebama svoje zajednice, počevši od napora da izgrade čvrste odnose sa učenicima i njihovim porodicama, zaključak je analize koju su uradili Everyone Graduates Center i Partnership for Student Success na Johns Hopkins University.
“Podaci zaista pokazuju da morate uskladiti strategiju prisustva koju odaberete sa razlogom zbog kojeg vaša deca ne dolaze,” rekao je Robert Balfanz, direktor centra Everyone Graduates. “Kod starijih učenika, pa čak i roditelja, moraju da vam veruju kada postavite to pitanje.”
Future Ed, think-tank pri Georgetown University, i Attendance Works objavili su studiju u ponedeljak uz ažuriranje svog Attendance Playbook-a, koji analizira više od 150 studija o strategijama prisustva kako bi identifikovao rešenja zasnovana na istraživanjima. Treće izdanje playbook-a nadograđuje prethodna, koja države i okrugi koriste pri izboru strategija.
Iako se definicije malo razlikuju, učenici se tipično smatraju hronično odsutnim ako propuštaju najmanje 10% školskih dana.
Stope hronične izostanosti dostigle su vrhunac od otprilike 28% u školskoj godini 2021-2022, prema podacima iz Return to Learn traganja koje vodi American Enterprise Institute. Od 45 država koje su prijavile podatke za 2024-25, 38 je pokazalo opadajuće stope hronične izostanosti, ali nijedna nije dostigla nivo pre pandemije, prema navedenom traganju. Od šest država koje su prijavile podatke za školsku godinu 2025-26, sve su zabeležile padove.
Efikasne strategije prisustva usmerene na odnose sa učenicima
Kako bi procenili uspešne strategije, istraživači sa Johns Hopkins analizirali su rezultate dve prethodne nacionalno reprezentativne ankete među direktorima koje su sprovedene tokom školske 2024-25: jednu koju je sproveo Partnership for Student Success u saradnji sa RAND Corporation, i School Pulse Panel koju je sproveo Institute of Education Sciences pri U.S. Department of Education.
U federalnoj anketi, direktori su uglavnom identifikovali izostajanje radi blagih simptoma, fizičke bolesti, lošeg mentalnog zdravlja i apatije roditelja kao ključne doprinose. U školama sa visokim siromaštvom, direktori su češće identifikovali “ostajanje kući da bi se brinuli o bližnjima” i prevoz kao ključne prepreke, zaključak analize.
Obe studije su pitala direktore o primeni i efikasnosti deset uobičajenih strategija prisustva, uključujući dodatnu nastavu, podrške u okviru školskog okruženja, podsticaje poput nagrada za dobar prisustvo, uključivanje policije i kućne posete.
“U obe studije, strategije koje podstiču učenike na veću povezanost sa školom imale su najjače i najšire ocene efikasности,” napisali su istraživači.
Šta je analiza otkrila:
- Strategije koje su se smatrale najeffikasnijim bile su usmerene na odnose. U federalnoj anketi, 72% direktora identifikovalo je napore da se izgradi podržavajuće školsko okruženje kao umereno, veoma ili izuzetno efikasno. 69% ih je identifikovalo kućne posete, a 67% programe mentorstva.
- Dvadeset i sedam posto direktora izjavilo je da su nivoi izostajanja u njihovim školama jednaki ili ispod nivoa pre pandemije. Ti su direktori bili skloniji da kažu da su njihove škole identifikovale četiri ili više efektivnih strategija prisustva nego ostali ispitanici.
- Direktori su tri puta verovatnije rekli da njihova škola ima barem četiri efektivne strategije ako je postojao tim za prisustvo, grupa obrazovnih radnika, savetnika i administratora koji se redovno sastaju radi analize podataka o prisustvu i traženja rešenja.
- Efikasno korišćenje anketa, intervjua i fokus-grupa sa učenicima i njihovim porodicama takođe je bilo povezano sa većim brojem efektivnih strategija prisustva.
Rezultati sugerišu da škole koje prioritetno ulažu u rad na odnosima sa učenicima i porodicama lakše povećavaju prisustvo, kao i one koje uspešno pronalaze načine za prikupljanje povratnih informacija o barijerama koje doprinose izostajanju, rekao je Balfanz.
To može da bude izazovno jer učenici koji su hronično odsutni, a od kojih škole najviše žele da čuju, često su disengagovani i teško ih je dohvatiti, dodao je. A porodice možda neće hteti da prijave probleme poput izostanaka radi brige o braći i sestrama ako se boje posledica po zakon, kazao je Balfanz.
Pronalaženje strategija prisustva koje odgovaraju školskim zajednicama
Škole koje nisu ostvarile uspeh s širokim anketama o prisustvu trebalo bi da pokušaju manje strategije, poput poveravanja nastavnicima da intervjuišu učenike ili sprovođenja ciljanog audita kako bi se utvrdilo zašto određeni odsutni učenik nije došao u školu određenog dana, rekao je.
Ako strategija nije delotvorna, vodeći ljudi u školi treba da pitaju da li odgovara potrebama njihove zajednice, da li se pravilno sprovodi i da li dopire do značajnog broja učenika, dodao je Balfanz.
„Teško je, ali izvodljivo,“ rekao je. „Potrebno je vreme da se izgradi znanje i kapacitet: Koje su strategije koje prave razliku?“
Attendance Playbook ima za cilj da olakša razumevanje istraživanja vođama škola i distrikta koji traže rešenja, rekla je Maureen Tracey-Mooney, zamenica direktora Future Ed. Ovaj priručnik pregleduje širok spektar istraživanja posle pandemije i dubinski se bavi strategijama vezanim za odnose sa učenicima i socijalno-emocionalno učenje.
Posle pandemije, „deca se osećaju sve izolovanije i manje pripadno učenju u školi,“ rekla je.
„Ako nemate ta pouzdana relacijska veza koja vas ukotvljuje u školu, manje ste skloni da dolazite,“ dodala je Tracey-Mooney.
Autori su angažovali Mathematica Inc. da pregleda stotine studija, identifikujući 150 koje će biti uključene u pregled i ocenjujući nalaze istraživanja.
Playbook organizuje uspešne intervencije u slojevima, počevši od sveškolskih napora koji utiču na sve učenike, poput podsticanja pozitivne školske klime. Više ciljane strategije uključuju rane sisteme upozorenja koji prate podatke i identifikuju učenike koji nisu na putu da diplomiraju. Najintenzivnije podrške uključuju partnerstva koja rešavaju stambenu nesigurnost ili jaku anksioznost učenika.
„Nadamo se da će države i distrikti usvojiti ovo i primeniti ga na svojim treninzima sa direktorima i superintendents,“ rekla je Tracey-Mooney. „‘Kako angažujete porodice? Koje ćete pet strategija izabrati koje odgovaraju tim izazovima?’”
