Zakleo sam se da se više neću odmarati dremkama. Ali zijev koji izlazi iz mojih usana i oči mi pune suza govore suprotno — opet sam iscrpljen, i ove nedelje.
Tek je 18:00 utorak, a većina nedelje još uvek mi je pred sobom. Imam večeru koju moram da spremim, završiti planove za časove i spisak zadataka koji se nikad ne završava. Dobrodošli u život nastavnika početkom maja, nekoliko nedelja pre letnjeg raspusta.
Upravo nedavno, sedela sam u ordinaciji kod doktorke i opisivala iscrpljenost, često dremanje i nemogućnost da otklonim umor. Njen savet bio je razuman: jedi više proteina i vežbaj više. Vozeći se kući, stalno sam preispitivala tu temu u mislima. Proteini i vežbanje su dobri odgovori, ali da li su to odgovori koje sam tražila? Ono što sam osećala nije bio samo nutritivni jaz ili potreba za kretanjem. Bio je to nagomilani teret meseci koje sam posvećivala poslu koji traži sve od nastavnika.
Zašto sam bila toliko umorna? Mnogi od nas su čuli izraz “umor nastavnika”, ali vredi precizno reći šta to tačno znači. Ovo nije običan umor koji dolazi posle dugog dana. “Umor nastavnika” je dublja iscrpljenost, vrsta zamora koja se gradi iz kumulativnog tereta svega što posao traži od nas: emocionalni rad brige za čitav niz učenika, neprekidno donošenje odluka, sati koji se produžavaju preko zvona. Sve to, sve odjednom, dan za danom.
Pravi uzrok nije bio u hrani koju jedem ili u tome da li se dovoljno krećem. Bio je to trenutak kada sam prestala biti proaktivna u brizi za sebe — za svoju energiju, svoj ritam i svoje osnovne potrebe. Negde kroz put sam skliznula na dno sopstvene liste prioriteta.
Jedna od najvažnijih stvari koje sam naučila u odraslom životu jeste ovo: Ne možeš sipati iz prazne čaše. Nastavnici, mi trebamo svoj san. Treba nam hrana koja je prava i raspoređena tokom dana, a ne samo ono što stignemo da uzmemo između časova. Treba nam rutina koja služi nama, a ne samo učenicima i školama.
Istraživanja podržavaju ono što većina nas intuitivno zna o vrednosti i najmanjih promena u našim dnevnim navikama. Pre više od deset godina, randomizovano kontrolisano istraživanje pokazalo je da i samo deset minuta dnevne prakse svesnosti može značajno smanjiti stres i emocionalnu iscrpljenost nastavnika tokom vremena. Deset minuta. Ovo nije veliki zahtev. Ne treba nam savršen režim brige o sebi, već onaj koji možemo realno koristiti da ponovo postavimo sebe na svoju ličnu listu prioriteta.
Nedavno sam izgubila iz vida sve ovo — i nisam ni shvatila da se to dešava dok me iscrpljenost nije sustigla. To će se desiti i tebi. Događa se svima nama. Kada se desi, nemoj čekati bolji trenutak ili manje zauzetu nedelju.
Izaberi nešto što voliš i posveti sebi 15 do 30 minuta. Prošetaj oko zgrade. Pevaj uz omiljenu plejlistu dok pereš sudove. Igraj se sa svojom decom ili ljubimcem. Fizička aktivnost snižava nivo kortizola i merljivo poboljšava san. Pokret je lek, čak i u malim dozama.
Nećeš zažaliti za vremenom koje posvećuješ brizi o sebi. Kada brineš o sebi, bićeš bolje pripremljen da budeš tu za one koje voliš i o koje ti je stalo. Za sve vas koji svakodnevno dolazite da brinete o sledećoj generaciji, molim vas da najpre brinete o sebi.
