Nova savezna smernica koja smanjuje naglasak na to da odrasle osobe sa invaliditetom mogu da žive u svojim zajednicama mogla bi da izazove posredne posledice po javne škole, kažu istraživači.
Američko Ministarstvo pravde izdato je ovog leta smernice koje kažu da se tokom sprovođenja Zakona o Amerikancima sa invaliditetom (ADA) neće oslanjati na ključnu odluku Olmstead v. L.C. iz 1999. godine. Olmstead decenijama zahteva da države eliminišu nepotrebnu segregaciju osoba sa invaliditetom i osiguraju da primaju usluge u „najviše integrisanom okruženju koje je prikladno njihovim potrebama.“
Takođe predstavlja temelje individualizovanih obrazovnih planova učenika time što zahteva planove prelaska koji učenicima sa invaliditetom starijim od 16 godina podučavaju veštine nezavisnog života—kao što su upravljanje računima ili kuvanje za sebe.
Sada istraživači i zagovornici upozoravaju da bi nova smernica DOJ mogla da pošalje poruku školama da planiranje prelaska više nije prioritet jer nezavisni život nije dugoročni cilj za odrasle osobe sa invaliditetom.
Ministarstvo pravde nije odgovorilo na zahteve za komentar, a pres služba Bele kuće preusmerila pitanja DOJ-u.
Meghan Burke, profesorka specijalnog obrazovanja na Vanderbilt University, nedavno je razgovarala sa Education Week o značaju smernica Olmstead u osnovnim i srednjim školama, novim smernicama DOJ-a i o tome šta nastavnici treba da znaju o tome kako one utiču—ili ne utiču—na planiranje prelaza za učenike sa invaliditetom.
Ovaj intervju je izmenjen radi dužine i jasnijeg izraza.
Šta je Olmstead odluka?
Godine 1999, Vrhovni sud je presudio u slučaju Olmstead da države moraju da eliminišu nepotrebnu segregaciju osoba sa invaliditetom i da obezbede usluge u najintegrisanijem okruženju koje je prikladno. U postupku su se našle dve žene sa invaliditetom iz Džordžije koje su ostale institucionalizovane uprkos tome što su im lekari rekli da su spremne da žive u zajednici.
Vrhovni sud je naglasio da takva nepotrebna institucionalizacija predstavlja diskriminaciju prema Zakonu o Amerikancima sa invaliditetom (ADA) i da je prvi prioritet da osobe sa invaliditetom žive u zajednici.
To je decenijama ostalo ključan slučaj u oblasti invaliditeta.
Šta kaže nova DOJ smernica?
U junu je administracija objavila smernice koje su suštinski naglasile da veruju da Olmstead ne treba primenjivati prilikom razmatranja ADA.
[U svojim smernicama objavljenim u julu, DOJ je naveo da „će se oslanjati na Olmstead smernice u sprovođenju“ ADA, i da je Olmstead „neprovediv.“ Dokument je takođe naveo da DOJ planira da „ponovo razmotri“ Olmstead smernice kako bi one bile „u skladu sa ‘jedinstvenim, najboljim značenjem’ ADA.“]
Da li DOJ smernica menja postojeći zakon?
Ne, Olmstead i dalje stoji. Nije kao da je oboren, pa nema koristi od tvrdnji o promeni, i vrednosti koje stoje iza nje—da treba da imamo visoke očekivanja za učenike i odrasle sa invaliditetom—trebaju i dalje da pokreću donošenje odluka.
Kako Olmstead povezuje sa K-12 specijalnim obrazovanjem?
Zakon o obrazovanju osoba sa invaliditetom (IDEA) … zahteva planiranje prelaza koje je osmišljeno da počne da razmišlja o tome koje podrške su potrebne kako bi učenik imao bolje ishode posle završetka školovanja izvan sistema specijalnog obrazovanja.
U prelaznom planu moraju postojati ciljevi vezani za visokoškolsku edukaciju ili obuku, zapošljavanje, i, ako je primenjivo, nezavisni život. Dakle, nezavisni život se često koristi za osobe kojima se smatra da bi mogle da zahtevaju podršku da žive u zajednici—neko sa intelektualnim invaliditetom, ili neko sa autizmom, ili osoba sa višestrukim poteškoćama, za koga se smatra da bi trebalo da nauči neke svakodnevne veštine života—jer sveukupno, prema IDEA, cilj specijalnog obrazovanja je da ljudi na kraju žive samostalno. Te veštine mogu uključivati stvari poput plaćanja kirije, održavanja urednog doma i slično.
DOJ sugeriše da to možda više nije cilj da mladi sa invaliditetom žive u zajednici. To šalje poruku ljudima u zajednici da je segregirano okruženje u redu.
U ovom trenutku, mi zaista pokušavamo da prilagodimo pristup osobi na njenoj trenutnoj razini i da je izgradimo do tačke u kojoj bi mogla da živi sama. Ako to više nije nužni cilj, onda biste mogli da vidite kako škole govore: „Pa, mi zapravo ne moramo da radimo na tim veštinama.“
Koje su vaše brige u vezi sa smernicom DOJ-a i njenim posledicama za K-12?
Postoji velika podela između specijalnog obrazovanja i odraslog doba. To su gotovo dva različita sveta. Ali ovaj most je ključno krucijalan da bi mladi zapravo mogli da ostvare pozitivne ishode u odrasloj dobi, a taj most je često veoma nestabilan.
Mnogo nastavnika specijalnog obrazovanja ne zna mnogo o uslugama za odrasle osobe sa invaliditetom. Navigacija tom terenu je veoma teška. To je složeno. To se menja. Varira po državama. I nastavnici specijalnog obrazovanja često nemaju puno obuke o različitim uslugama za odrasle sa invaliditetom i šta one znače. Tako je to bio moj razlog za zabrinutost kada su smernice DOJ-a izašle: nastavnička osoba specijalnog obrazovanja bi mogla da primeti to i pomisli: „Oh, okej, ovo je nova stvar i ovako treba da radimo.“
Ale moramo biti jasni: smernice ne menjaju IDEA. DOJ tumači Olmstead na drugačiji način. Ali, na kraju krajeva, naša odgovornost prema našim učenicima ostaje da imamo visoka očekivanja, da njegujemo nezavisni život, i to je ono o čemu treba da obučavamo porodice i da se posvetimo.“
