Imam jednu iskrenost koju moram da iznesem javno: mislim da ću možda morati da raskinem sa svojim voljenim tabelama za proračune.
Ako ste radili u obrazovanju više od pet minuta, znate na koju vrstu tabele mislim, onu koja je nekako postala „sistem”.
Počelo je sa najboljim namerama. Nekoliko kolona. Nekoliko boja. Možda jedan ili dva filtera ako je neko u vašem timu bio posebno raspoložen za eksperimentisanje.
Zatim je poraslo. Neko je dodao još jedan tab. Neko je napravio verziju 2. Neko je dodao pivot tabelu. Neko ju je poslao troje ljudi. Neko je sačuvao kopiju na zajedničkom disku. Neko drugi je ažurirao verziju od juče umesto današnje.
Odjednom su postojale pet „glavnih” tabela i svi su bili apsolutno sigurni da je njihova tačna verzija tačna.
Škole su decenijama tiho držane zajedno ovim herojskim tabelama, zbog čega nisam očekivao da ću postati malo… nevjeran prema sistemu.
Ali nedavno sam naišao na problem u mom odeljenju. Potrebno nam je bilo komplikovano obrasce da stigne do pravih ljudi radi odobrenja, da se naglase eventualne brige usput i da se nastavi bez da neko iz našeg tima ručno upravlja svakim korakom.
Umesto da napišem još jednu kontrolnu listu, odlučio sam da unapred posvetim vreme da izgradim bolji tok rada. Prozivao sam ceo dan gledajući YouTube klipove i tražeći pomoć ChatGPT-a da mi pomogne da se snađem kada zapnem. Na kraju sam uspeo da povežem svoje alate tako da informacije idu tamo gde treba, i da obavesti osobu kada je potrebna ljudska pažnja.
Informacije sada jednostavno idu tamo gde treba, a notifikacije se automatski šalju. Odobrenja se usmeravaju bez da neko igra ulogu saobraćajnog kontrolora e-pošte.
Sama tehnologija me nije iznenadila; način razmišljanja jeste. Negde na putu, prihvatio sam da je administrativna frikcija samo deo rada u obrazovanju.
Nastavnici popunjavaju obrasce, direktori ih prosleđuju, osoblje distrikta ponovo unosi iste podatke u nove obrasce. Neko na kraju primeti da nešto nedostaje i pošalje još jedan email, preuzme još jedan prilog, ažurira još jednu tabelu. I ceo proces se ponavlja.
Retko preispitujemo taj proces jer smo previše zauzeti da bismo ga preživeli. Pitam se koliko stvari u obrazovanju spada u tu kategoriju. Koliko rutina postoji samo zato što su uvek postojale? Koliko sati svake nedelje provodimo premeštajući podatke umesto da donosimo odluke? Koliko talentovanih ljudi provodi dan služeći sisteme umesto učenicima?
Primećujete da nisam rekao da će veštačka inteligencija rešiti sve ovo. Škole su ljudske organizacije i treba da ostanu takve.
Dijalozi koji su najvažniji u obrazovanju—mentorstvo novog nastavnika, podrška zaposlenom koji ima poteškoća, pomaganje porodici kroz tešku situaciju, izgradnja poverenja sa članom osoblja—ne mogu i ne smeju biti automatizovani.
Ali administrativni posao oko tih razgovora? Možda nosimo više od onoga što nam treba.
Zanimljivo je da nisam napustio računar misleći: „Tehnologija je sjajna.” Otišao sam misleći: „Zašto sam prihvatio toliko nepotrebnog posla?”
Godinama sam inovacije u obrazovanju postavljao oko nastave: novi kurikulum, nova testiranja, nove nastavne strategije ili, nedavno, veštačka inteligencija.
Te rasprave zaslužuju pažnju koju dobijaju, ali inovacije pripadaju i u kancelarije okruga. One pripadaju ljudskim resursima, finansijama, transportu, specijalnom obrazovanju, komunikacijama, operacijama škole i svakom mestu gde ljudi tiho održavaju škole. Svaki nepotreban administrativni zadatak oduzima vreme od posla koji zaista zahteva ljudsko biće.
I ovaj rad ne sme da pripada samo IT odeljenjima ili liderima tehnologije. Ljudi koji su najbliži procesu često znaju tačno gde se otpor krije. Možda ne znamo kako da izgradimo rešenje, ali znamo koju formu zapinjemo, koje odobrenje zahteva tri dodatna mejla i koju tabelu je tiho postala misija‑kritična. To operativno znanje mora biti deo razgovora.
Dakle, da, verovatno ću zadržati nekoliko tabela obojenih po bojama. (Stare navike teško umiru.) Ali prvi put posle mnogo vremena pitam se da li su one rešavale problem ili su mi samo pomagale da ga upravljam.
I verujem da postoji više edukatora nego što bismo priznali tiho postavljajući isto pitanje.
