Pre mnogo godina, predšolsko se uglavnom posmatralo kao prilika da se deca ranog uzrasta igraju i druže u sigurnom okruženju. Traženje da se vidi program predškolskog vaspitanja verovatno bi bilo dočekano zbunjenim pogledom. Sada su ti pojmovi gotovo nerazdvojno isprepleteni.
„To predstavlja potpunu promenu paradigme,” rekla je emeritna profesorka na Vanderbilt univerzitetu čije opsežno istraživanje rane edukacije uključuje i ključnu studiju o saveznom programu predškolskog vaspitanja u Tenesiju za decu u nepovoljnom položaju.
Dok većina, ako ne i sve, predškolskih ustanova danas radi po utvrđenom kurikulumu, ne postoji jasna saglasnost o tome kako bi on trebalo da izgleda.
U nedavnom online forumu, glavni urednik EdWeek-a Sean Cavanagh intervjuisao je Farran; briṭini Pina, direktorku za kvalitet obrazovanja u Cincinnati Preschool Promise, organizaciji koja radi na proširenju pravičnog pristupa visokokvalitetnim predškolskim ustanovama; i Darrell Turner, nastavnika u predškolskoj ustanovi Martin Luther King Jr. Preschool u Richmondu, VA.
Oni su podelili svoje profesionalno mišljenje o tome šta deca treba od predškolskog, kako nastavnici mogu usmeravati taj rast, i šta današnji predškolski programi ponekad pogreše kada je reč o nastavi najmlađih učenika.
Sljedeći odlomci intervjua prerađeni su radi dužine i jasnosti.
Šta deca uzrasta od tri do pet godina zaista treba od predškolskog?
Farran: Deci je zaista potreban prostor i aktivnosti koje će ih navesti da razviju samoregulaciju, unutrašnju kontrolu, sposobnost da se dobro slažu sa drugom decom, sposobnost da budu uključena u aktivnosti, i da budu frustrirana, ali istraju. A to zahteva mnogo više promišljanja o vrstama aktivnosti koje biste deci obezbedili kako bi te veštine nastale i bile olakšane nego što vidimo u većini kurikuluma.
Pina: Deca će usvojiti akademske veštine kada krenu u osnovnu školu. Želimo da budu spremna i pripremljena da nauče te stvari čim stignu tamo.
Turner: Smatram da kurikulum treba da bude zasnovan na istraživanjima i fokusiran na neke od tih akademskih veština—pismenost i matematiku.
Međutim, još važnije od akademskog dela, trebalo bi da se fokusira na socijalno-emocionalni razvoj: podučavanje dece kako da budu u grupnom okruženju, kako da interaguju sa drugom decom, kako da grade odnose, kako da razviju empatiju prema svojim razrednim drugarima. Možemo vežbati akademska znanja svakodnevno. Ali ako deca nemaju te meke veštine, neće biti spremna kada dođu u osnovnu školu.
Turner: Takođe smatram da kurikulum treba da bude zasnovan na igri. … Deca su kao radoznali mladi naučnici, i kada mogu da se igraju i zabavljaju, tada najviše uče.
Kada pogledate panorama predškolskih kurikuluma, gde mislite da najčešće zaostaje?
Farran: U mnogim kurikulumima provodi se previše vremena na to da deca sede mirno i prate vrlo strog i unapred definisan skup ciljeva, umesto da dozvolimo nastavniku da otkrije čije su interese svakog deteta ili da osmisli aktivnosti koje će ih zainteresovati. Neki od tih kurikuluma nameću veliki pritisak na nastavnike. Postoje principi koji zapravo proveravaju da li su nastavnici na pravom putu na pravilan dan.
Postoji veoma dobar dokaz da deca koja su bila u ovakvom tipu visokopravičnog akademskog drill okruženja u predškolskom, njihovi nastavnici zapravo se ocenjuju kao manje tolerantni i kao da imaju više problema sa ponašanjem u učionici. To nije toliko neočekivano ako ste radili istraživanja na ovom području ili ako razumete razvoj male dece.
Oslobađanje nastavnika od rigidnog kurikuluma ne oslobađa ih potpuno od vrste rada koji se u ranom detinjstvu zaista mora raditi. Kada pronađete teme o kojima su učenici radoznali i koje ih zaista zanimaju, vi kao nastavnik možete iskoristiti te trenutke da olakšate učenje koje se očekuje da se ostvari prema standardima koje propisuju države ili distrikti.
Kako učenici ovog uzrasta vežbaju socijalno-emocionalne veštine?
Turner: Imam mnogo učenika u svojoj učionici sa invaliditetom, mnogi su na spektru autizma. U našoj učionici mnogo razgovaramo o tome šta ja zovem „blage ruke“ — korišćenje blagih ruku sa svojim razrednim drugarima.
Danas čitamo priču, Ruke nisu za udaranje. Imao sam plišanu lutku koja je bila mekana, i za decu koja nisu govorila dao sam im mek predmet da drže u rukama kako bi imali nešto konkretno za razumevanje pojma mekog. A neki od mojih verbalnih učenika su ustali i počeli da kažu: „Pa, mekane ruke bi mogle biti i rukovanje,“ i počeli su da daju primere toga. Ono što kurikulum često previdi jeste da nije uvek najbolje da bude isključivo vođeno od strane nastavnika.
Kako predškolski nastavnici mogu uspostaviti balans između praćenja kurikuluma i personalizovanog pristupa nastavi?
Pina: Kurikulum je putokaz za namerno planiranje. On osigurava da je vaša učionica pravilno organizovana, da ste dizajnirali ili kreirali dnevnu rutinu i raspored, i da vam pomogne da obeležite prekretnice kojima učenici treba da teže.
Međutim, u suštini treba da bude prilagođen svakom detetu. U učionici s 24 deteta trebalo bi da postoji nešto personalizovano za svako dete na vašem dnevnom planu nastave. Ne mora biti ničega monumentalnog, ali bi trebalo odražavati neku vrstu podrške za svako pojedinačno dete.
Kako pritisak odgovornosti, koji neki nastavnici osećaju, utiče na to kako se kurikulum koristi?
Farran: Kada razgovarate sa direktorima, jedan od razloga zašto kažu da im se dopada program predškolskog uzrasta u njihovoj školi jeste to što deca upravo tamo uče kako da „rade školu“. Možete usmeriti ceo svoj predškolski kurikulum na to da deca nauče kako da rade školu. Naučiće da stoje u redu i tiho čekaju da dobiju tacnu u prostoru menze, ali to je negativan ishod.
Deluje kao da je američki obrazovni sektor pre otprilike 25 godina „zarazio“ virusom koji je verovao da što ranije deca savladaju akademske veštine, to su verovatnije uspešniji u školi. I to je značilo konretne veštine — ne veštine koje adresiraju frustraciju, toleranciju ili unutrašnju regulaciju, već poznavanje slova alfabetа.
NEMA podataka koji bi potvrdili da deca koja ranije usvoje te veštine, sa četiri godine, budu bolje u odnosu na decu koja te veštine steknu u predškolskoj ili u prvom razredu. Trebamo da škole od K do 12 pomognu deci da nauče te veštine. Ali podučavanje ranije i ranije zbog pritiska na odgovornost je kontraproduktivno.
