Javne školske distrikte u najmanje 30 saveznih država sledeće godine mogle bi početi da naplaćuju naknade za proširene usluge koje njihovi učenici mogu koristiti uz pomoć sredstava stipendija zasnovanih na federalnim poreskim kreditima.
Međutim, pri uspostavljanju tih sistema, distrikte će verovatno morati da se suoče sa teškim logističkim, pravnim i filozofskim pitanjima — sve to bi moglo da uspori njihovu sposobnost da učestvuju u novom federalnom programu izbora škole koliko privatne škole hoće.
Od 1. januara Poreska uprava (IRS) počinje da nudi porezne kredite u vrednosti jednog dolara za svaki dolar onima koji doniraju organizacijama koje ih država potvrdi da nude fondove stipendija učenicima K-12. Te stipendije, namenjene i učenicima privatnih i javnih škola, mogu se usmeriti na školarine kao i na širok spektar naknada za druge obrazovne programe i opremu — uključujući podučavanje (tutoring), tehnologiju i prevoz.
Privatne škole koje naplaćuju školarinu imaju jasan put da prihvate sredstva stipendija od svojih učenika. Javne škole, pak, su opterećene spletom pravnih i ustavnih ograničenja koja ih čine manje naviknutim na model naplate po usluzi koji novi federalni program podstiče.
Zbog toga bi javne škole mogle biti sporije i rezervisanije, bar na početku, da omoguće svojim učenicima da koriste stipendijske fondove. To važi naročito s obzirom na novo predložene regulative koje regulišu program, a stigle su prošle nedelje s velikim prostorom za napredak: Detaljne smernice o tome šta se smatra „prihvatljivim troškom“ za stipendije još nisu spremne, iako IRS kaže da su „uskoro na pomolu“ i da su „visoki prioritet.“
“Vreme ovih stvari je jednostavno stvarno teško,” rekla je Marguerite Roza, direktor Edunomics Lab, centra za istraživanje finansija školstva pri Univerzitetu Georgetown. „Javni školski distrikti treba da dobiju malo više sigurnosti od toga.”
Roza je do sada bila među najglasnijim zagovornicima da javne škole sarađuju sa organizacijama koje dodeljuju stipendije (neprofitne organizacije koje dodeljuju stipendije učenicima) i da postave temelje za prihvatanje stipendijskih sredstava. Neki, kao u Denveru i Clark County, Nev., su već počeli.
Međutim, otkako je pročitala regulative, Roza je pesimističnija da će veliki broj učenika javnih škola moći lako da učestvuje.
Specifično, brine je to što smernice o „prihvatljivim troškovima“ koje dolaze mogu učvrstiti neželjenu nejednakost, u kojoj nametnuti uslovi obeshrabljavaju javne škole da prihvate stipendijska sredstva za pokrivanje određenih troškova koji bi u privatnim školama bili obuhvaćeni školarinom.
„Podičem distrikt da kaže: ako ona škola niz ulici može da prihvati stipendiju za školarinu, a njihova deca mogu da idu na ples, da se uključe u klub robotičke tehnologije, da imaju svečanu ceremoniju i parking mesto, onda i mi možemo da naplatimo te stvari“, izjavila je Roza. „Ko je Trezor da kaže da te stvari nisu [dozvoljene] kada su već pokrivene školarinom u drugoj zgradi?”
Javne škole nisu nove u naplaćivanju naknada
Mnogo javnih školskih distriktâ već naplaćuje naknade za dodatne usluge koje im nisu zakonom obavezne da pruže svim učenicima—što sugeriše da bi bili dobro pozicionirani da počnu da prihvataju stipendijska sredstva od svojih učenika kako bi platili te usluge, ako su smešteni u jednoj od država čiji je guverner pristao na federalni program.
Distrikt školskog područja u Alburkerkiju, Novi Meksiko, na primer, naplaćuje učenicima 250 dolara po polovini kredita letnje škole.
Nekoliko država dozvoljava školama da naplaćuju troškove prevoza učenicima koji žive blizu svojih školskih objekata.
A u posle-pandemijskoj eri veći broj škola je usvojio takse za tehnologiju koje imaju za cilj da odvrate učenike od nepravilnog korišćenja laptopova, tableta i drugih skupih uređaja koje nose tamo-ondje do škole, ponekad kroz više školskih godina.
Neki učenici javnih škola čak plaćaju školarinu. Više od polovine država dopušta školskim distriktima da naplaćuju hiljade dolara učenicima koji se upišu u distrikt drugi nego onaj kojem su dodeljeni da pohađaju.
Nekoliko država ima zakone i politike koje uređuju to koje naknade su prihvatljive a koje nisu za javne škole.
Ustavski odbor obrazovanja države Utah, na primer, zahteva da distrikti godišnje traže javne komentare i dobiju odobrenje odbora za svoj raspored naknada. Distrikt mora da uključi i maksimalan iznos koji učenici mogu da budu naplaćeni za sve naknade zajedno.
„Dok [lokalni školski distrikti] imaju široko ovlašćenje u određivanju maksima naknada, ovi maksimumi treba da budu postavljeni da štite učenike i porodice od nerazumnih troškova kako bi učestvovali u časovima, aktivnostima ili programima,” kaže dokument sa smernicama Utah state board of education.
Ali te politike mogu biti zamorne za distrikte da ih protumače.
Indijanske državne zakonodavne skupštine 2023. zabranile su školskim distriktima da sakupljaju naknade za udžbenike učenicima K-12, i uložile 160 miliona dolara da pomognu školama da pokriju troškove. Zakon kaže da škole ne smeju da naplaćuju za „nastavne materijale“—što je navelo mnoge čelnike distriktâ da se pitaju koje su naknade dozvoljene i koje nisu.
„Uputstva školama bila su: ‘Posavetujte se sa lokalnim savetnikom,’” rekao je Scott Bowling, izvršni direktor Indiana Association of School Business Officials, „što znači da je škole trebalo da kontaktiraju lokalnog školskog advokata i dobiju pisano mišljenje nakon što pogledaju indijanski zakon šta se smatra nastavnim materijalom i šta se smatra naknadom koju škole zapravo mogu naplaćivati.”
Mnogi distrikti takođe nemaju čvrste sisteme za praćenje naknada koje prikupljaju i dokumentovanje gde novac odlazi.
Kako bi iskoristili stipendijske dolare, „distrikti će morati da postave definisane naknade za prihvatanje ovih dolara i moraće tačno dokumentovati koji su dolari pokrivali koje usluge za koje učenike,” napisala je Roza iz Edunomics Lab u julu u izveštaju koji je naručio dobavljač softvera za računovodstvo K-12. „Jedan previd može biti dovoljan da protivnike navede da odustanu.”
Naknade otvaraju vrata ka kaznama i sankcijama
Naknade koje naplaćuju javne škole mogu biti kontroverzne—posebno kada neplaćanje učenika dovede do disciplinskih mera, pa čak i krivičnih sankcija.
Školski distrikt u Hjustonu prošle godine je kratko eksperimentisao sa naknadama za roditelje koji zakašnjavaju sa preuzimanjem učenika, ali se povukao posle široko rasprostranjene reakcije.
Legislativac na Havajima 2025. predložio je uspostavljanje fonda od 1 milion dolara koji bi škole mogle da koriste za pokrivanje troškova neplaćenog studentskog duga i sprečavanje da učenici prođu kroz završetak bez mature. Međutim, mera nije prošla, i teret ostaje na školskim direktorima da reše sporove o dugovima sa roditeljima po slučaju.
Rasporedi naknada distriktâ prilično variraju, a neki čak dopuštaju varijacije od jedne škole do druge. Ne postoje centralizovani resursi koji prikazuju sve naknade koje svaka škola naplaćuje.
Thalia González, profesorica prava na University of California, College of the Law, San Francisco, želela je da popuni taj jaz. Ranih ovog veka, okupila je tim kolega i diplomaca da traže naknade pretražujući priručnike pojedinačnih distrikata Misuri i Pensilvanije — uključujući neke koje su uspeli da dobiju samo putem zahteva za javne registre. Kasnije su prešli na ispitivanje politika naplate u najvećim distriktima svake države.
Samo u Pensilvaniji, tim je pronašao i katalogizovao više od 3.800 različitih naknada i kazni u više od 700 distriktа, kao i širok spektar kazni koje nameću kada učenici ne plate.
Jedan školski distrikt je sa zaposlenima delio mesečno spisak učenika sa neizmirenim dugovima; ti učenici su bili onemogućeni da učestvuju u vannastavnim aktivnostima. Drugi je učenicima s trenutkom završetka školovanja sa neizmirenim dugovima uručivao račun umesto diplome na ceremoniji završetka.
„Što ne bi trebalo biti prihvatljiv izvor prihoda jeste eksploatisanje sredstava od onih koji su već najmanje zbrinuti i potom im uskratiti osnovno pravo u kontekstu u kojem su legalno obavezni da budu,” rekla je González.
Pisane politike škola koje daju olakšice učenicima iz porodica s niskim primanjima takođe variraju, i često nemaju konkretna izuzeća, otkrio je tim.
„Neka [odstupanja] su morala da budu obnovljena, neka su morala da pokažu dokaze o socijalno-ekonomskom statusu. Bili su neusaglašeni,” izjavila je González. „To je zaista stvaralo administrativni teret porodicama i mladima.”
Naplaćivanje učenika javnih škola može biti neustavno
Naknade javnih škola ulazile su i u konflikte sa državnim ustavima—27 njih sadrži obrazovne odredbe koje spominju „besplatne” javne škole. Ustav Indiane, Južne Dakote i Viskonsina dodatno navode da javne škole moraju biti „besplatne i bez naplate školarine.”
Izazov zagovornika ukidanja naplate, kaže González, je da se to dokaže bez da se slučajno gurnu škole sa slabim resursima u još nestabilniju finansijsku poziciju.
Vrhovni sud Idaha 2016. godine presudio je da naplata naknada za obavezne akademske kurseve u javnim školama nije ustavna, čak i ako direktor škole oprosti naknadu na zahtev učenika. Škole su reagovale smanjenjem mnogih naknada — i time se suočile sa finansijskim poteškoćama.
„Pokušavaju da zatvore krug na svim tim različitim načinima oko toga šta znači plaćati za stvari koje bi trebalo da budu dostupne svim njihovim učenicima,” rekla je González.
Mnogo školskih distriktima suočava se u poslednjim godinama sa pritiscima da prenesu manje troškova na učenike — ali te promene dodatno pogoršavaju finansijski pritisak distrikta jer državni i savezni investicije kasne u odnosu na visoku inflaciju.
Kao rezultat toga, sve veći broj distrikata obratio se lokalnim neprofitnim organizacijama kako bi im pomogao da pronađu sredstva za održavanje programa za ugrožene učenike—uključujući programe umetnosti i muzike, mogućnosti dvostrukog upisa i povrata kredita, i pomoć pre i posle škole, rekao je Mike Taylor, izvršni direktor Nacionalnog udruženja školskih osnivača.
U nekim državama, uključujući Nebrasku, Taylor je rekao, lokalni fondacije već sarađuju sa školskim distriktima na ponudi tutorijalne pomoći koju škole ne mogu da ponude bez naplate učenicima. On se nada da će federalno finansirani fondovi stipendija ojačati kapacitete članova njegove asocijacije da popune rupe kada učenici imaju poteškoće.
Ali ti napori mogu pokrenuti pravne probleme. Godine 2022. visoko profilirana tužba tvrdi da su školski distrikti u Kaliforniji kršili državni ustav dopuštajući spoljnim fondacijama da naplaćuju naknade javnim školama učenicima za letnju školu.
Škole se takođe mogu naći u problemima u situacijama kada samo neki učenici imaju pristup stipendijama. Distrikt bi mogao zahtevati od učenika bez stipendija da plate za traženu uslugu, ili bi distrikt mogao naći drugi izvor prihoda kako bi oprostio naknade učenicima bez stipendija.
Nije uvek moguće da distrikti pronađu dodatna sredstva, posebno uz mesecima dug proces budžetiranja koji distrikti sprovode pre početka školske godine.
Ale i to da učenici bez stipendija treba da plate takođe je verovatno neizvodljivo, rekao je Bowling iz Indiana Association of School Business Officials: „Nećete nikoga da dovedete na vaš program tutorstva ako tražite da plate.“
