Učenici koji su bili izloženi socijalno-emocionalnom učenju u predškolskom uzrastu imaju veće šanse da dostignu viši nivo dobrobiti kada postanu mladi odrasli, otkriva nova dugoročna studija.
SEL je proces podučavanja učenika veštinama koje nisu vezane za akademske teme, a odnose se na upravljanje emocijama, saradnju i izgradnju odnosa. Mnogi nastavnici, školski lideri i lideri okruga (47%) iznose mišljenje da je taj pristup imao „donekle pozitivan“ efekat na akademske i socijalne veštine učenika, prema istraživačko-centrisanom istraživanju EdWeek od početka ove godine.
Objavljena u časopisu American Psychologist prošle nedelje, studija je pratila 192 učenika koji su bili deo Head Start klasama i učestvovali u istraživački zasnovanom, razvojnо informisanom (REDI) programu, koji je uvodio socijalno-emocionalno učenje kao sastavni deo nastave i učenika. Ovi učenici su upoređeni sa 164 učenika koji su bili u programu Head Start, ali nisu bili izloženi REDI programu. Učenici su identifikovani tokom jesenи 2003. i 2004. godine.
Obe grupe dece, sve iz porodica sa niskim primanjima, pratile su se tokom dva desetleća, a istraživači su objavili najnovije podatke o učenicima kada su imali 21 i 22 godine.
Studija je identifikovala 11 kategorija koje se koriste kao mere dobrobiti: poremećaji u ponašanju, hiperaktivnost, emocionalni simptomi, depresija, osećaj usamljenosti, empatija, društvenost, emocionalna podrška, broj dana kada su se osećali dovoljno dobro da obavljaju uobičajene aktivnosti, zadovolјstvo životom i osećaj sigurnosti i pripadnosti.
Učenici izloženи SEL programu u predškolskom dobu postigli su bolје rezultate na 7 od 11 mera. Ostale mere—hiperaktivnost, emocionalni simptomi, društvenost i osećaj sigurnosti i pripadnosti—nisu pokazale razlike između grupa.
Postoji „potencijalna dugoročna snaga ulaganja više u obogaćivanje postojećih predškolskih intervencija—posebno onih koje služe deci iz porodica sa niskim primanjima—uz jasniju i sveobuhvatniju podršku za socijalno-emocionalni razvoj i razvoj jezika,“ rekla je Karen Bierman, profesor psihologije na Pensilvanijskom državnom univerzitetu i glavna autorka studije.
Education Week razgovarao je sa Bierman o tome šta njezini nalazi doprinose većem korpusu istraživanja o SEL i šta nastavnici mogu izvući iz rezultata.
Ovaj intervju je izmenjen radi dužine i jasnoće.
Šta je REDI program?
U tom periodu Head Start se primarno fokusirao na izgradnju snažnih odnosa i okvir kako nastavnici mogu da organizuju svoj dan, a REDI je uveo snažniju potporu svakodnevnim aktivnostima koje su nastavnici mogli da koriste i nadograđuju kako bi unapredili ove veštine.
Razumeli smo da je razvoj socijalno-emocionalnih veština važan domen, naročito za decu koja su se suočila sa ranom preprekama. Fokus je pre svega bio na izgradnji odnosa—što je i dalje centralno i važno za socijalno-emocionalni razvoj—ali postojala je i ova promeravajuća istraživanja o važnosti izgradnje jezičkih veština kako bi se razumeli i izrazili osećanja, prepoznali osećanja i koristili jezik za identifikovanje problema sa kojima se učenici suočavaju.
Šta je REDI profesionalni razvoj izgledao za nastavnike?
REDI program je dodao platformu za učenje više veština u učionici. Učili smo predškolsku kurikulum PATHS (Promoting Alternative Thinking Strategies) u učionici, koji se predavao dva puta nedeljno. Uveo je ideje o veštinama za prijateljstvo, razumevanju osećanja (svoja i tuđa), efikasnom rešavanju socijalnih problema i upravljanju sopstvenim osećanjima—svi to normalni veštini koje predšolska deca uče.
Also we had an interactive reading program where every single day in the classroom, teachers read a story that was aligned with whatever skill they were working on in PATHS, and so that provided teachers a scaffold to build from.
Zatim smo imali i profesionalni razvoj koji je bio fokusiran više na to kako da interaguju sa decom na načine koji bi im pomogli da koriste te veštine koje su podučavane i da koriste jezik efikasno tokom celog dana dok su komunicirali sa nastavnikom i drugom decom.
To nije bio veliki dodatak Head Start-u, ali je predstavljao ključni okvir podrške za nastavnike kako da svakodnevno usmeri fokus na te teme, a zatim i različite strategije koje su nastavnici mogli da koriste kako bi iskoristili lekcije tokom stvarnih interakcija i odnosa sa decom.
Šta vas je iznenadilo kod rezultata studije?
Malo me iznenadjuje veličina efekta koji smo videli posle toliko godina. Mnogo toga se dešava u životima ove dece—ovo su deca koja su preživela iskustvo COVID-19 dok su tek završavala srednju školu.
Neke od ove dece nastavljaju dodatno školovanje ili obuku nakon srednje škole. Mnogi prelaze u rad. Mnogi rade pola radnog vremena uz školu. To je velika tranzicija za svu decu. Ali kada ste mlada osoba i vaša porodica ima puno resursa, mnogo su sposobniji da podrže taj prelaz ka samostalnom i nezavisnom odraslom dobu.
Većina dece u našoj studiji nisu potekle iz privilegovanih sredina, i to stavlja veći pritisak na njih da shvate kako će postati finansijski solventni i kako će naći posao koji im pruža zadovoljstvo. Ceo prelaz u uspostavljanje pozitivnih odnosa i upravljanje njima—to je teško za sve mlade odrasle.
Mnogo je istraživanja o socijalno-emocionalnom učenju. Kako mislite da ova studija doprinosi toj oblasti?
Što je zaista vredno u ovoj studiji jeste veoma rigorozna demonstracija kako se dobrobiti kaskadno proširuju kroz vreme. Imamo neke longitudinalne studije o programima socijalno-emocionalnog učenja, ali većina njih su jedna, dve ili tri godine.
Also, this also highlights how the preschool period is an excellent time to really enrich support. It gets a little harder as children move on because schools have so many responsibilities for academic teaching.
Šta nastavnici mogu izvući iz ove studije?
U ranim godinama kada smo radili sa nastavnicima Head Start programa, prikupljali smo i njihove ocene. Imali smo i kvalitativne intervjue. Ono što su nastavnici najviše cenili bilo je postavljanje temelja socijalno-emocionalne podrške i kako su ove smernice i lekcije omogućile da se osećaju podržanije i efikasnije u primeni tih lekcija i prilagođavanju ih svojim đacima.
U prvoj godini implementacije programa nastavnici su se osećali preopterećeno. Nastava je težak posao, pa im odjednom pristupi gomila novih stvari — to je izazovno iskustvo.
Ali posle te prve godine, kada su se upoznali sa lekcijama i aktivnostima, nastavnici su zaista preuzeli strategije, bili su veoma inovativni. Bili su veoma kreativni u tome kako da prilagode ih svojim specifičnim učenicima u razredu. Umesto toga su smislili mnoge kreativne načine kako da program učine svojim.
