Znamo da su roditelji najbolji zagovornici obrazovanja svog deteta. Ali predugo je naš obrazovni sistem izostavljao jasan odgovor porodicama o tome kako se njihovo dete snalazi u školi.
Informacije postoje, ali su često potisnute, zbunjujuće ili se dele na načine koji roditeljima ne daju jasan uvid u to šta njihovo dete treba ili im ne omogućavaju da preuzmu vlasništvo nad svojim učenjem. Nacionalni izveštaj o napretku u obrazovanju služi kao ilustrativan primer ovog problema: na Nacionalnoj proceni napretka u obrazovanju za 2024. godinu, samo 31% učenika četvrtog razreda postiglo je nivo ‘kompetentno’ u čitanju, a samo 39% u matematici. U međuvremenu, istraživanja pokazuju da većina roditelja nije svesna stvarnog učinka svog deteta i pretpostavlja da njegovo napredovanje ide onako kako se očekuje.
Ovi alarmantni trendovi su oštar podsetnik zašto su snažni sistemi procene i odgovornosti toliko važni. Zato je administracija Donalda Trampa posvećena vraćanju obrazovanja u nadležnost država u cilju povećanja akademskog postignuća.
Kako bismo napredovali ka našem cilju, Ministarstvo prosvete SAD nedavno je okupilo lidere za procene i odgovornost iz 43 države i tri teritorije kako bi razmotrili najznačajnije izazove s kojima se države suočavaju prilikom rada na poboljšanju učeničkog postignuća i povećanju transparentnosti za porodice, te da bi se razmotrilo kako najbolje osmisliti efikasne sisteme. Diskusije su odrazile hrabre ideje oblikovane lokalnim prioritetima i potvrđene su značaj kontinuiranog značaja sumarnih procena za odluke o politici i finansiranju.
Na osnovu ovih tema, stručnjaci za veštačku inteligenciju u dizajnu procena, pismenost procene i odgovornost vodili su sesije za države koje su naglašavale da, iako su sumarni ispiti bitni, oni su najučinkovitiji kada su smešteni u koherentan, usklađen sistem procene koji nudi pravovremene, korisne informacije nastavnicima i porodicama. Sveobuhvatni sistemi koji uključe više mera osiguravaju da procena služi ne samo institucionalnim potrebama, već i učenicima i porodicama koje su u centru obrazovanja.
Pristup jasnim, blagovremenim informacijama takođe je temelj snažnog angažovanja porodica, koji je ključni pokretač akademskog uspeha. Kada porodice razumeju napredak svog deteta, one postavljaju informisanija pitanja, postavljaju jasnije ciljeve i efikasnije sarađuju sa nastavnicima. Nemojte da zaboravite: angažman porodica je jedan od najsnažnijih poluga kojima raspolažemo da ojačamo i ubrzamo postignuće učenika u ovoj naciji.
Ako smo ozbiljni u pogledu podizanja akademskog učinka, moramo biti ozbiljni i u opremanju odraslih istinom o tome kako učenici napreduju. Osiguravanje da porodice imaju jasnu sliku o akademskom napretku svog deteta pomaže im da budu partneri školama i nastavnicima u podsticanju poboljšanja. Isto tako, kada učenici tačno znaju gde se nalaze, biće motivisaniji, fokusiraniji i verovatnije će uspeti.
Ishodi se neće poboljšati dok ne promenimo ponašanje odraslih i njihova očekivanja. Rušenje dosadašnjih obrazaca i izlazak iz zone komfora jedini su način da se ostvari stvarna, značajna i trajna promena. Ovo možemo postići stvaranjem sistema procene koji međusobno „govori“. Umesto izolovanih verzija testova koje generišu različite podatke, države mogu integrisati različite oblike procena u jedan sveobuhvatni sistem koji beleži gde su učenici. Kada znamo gde su učenici, čvrsti sistemi odgovornosti pomažu porodicama i nastavnicima da dobiju alate koji su im potrebni da podrže napredak učenika i akademski uspeh.
Da bi države mogle da nastave ovaj važan rad, Ministarstvo prosvete, u partnerstvu sa Ministarstvom rada SAD, pokrenulo je konkurs za konkurentne grantove za državne procene 30. aprila. Ta sredstva omogućiće nagrađenima da uvedu inovacije i ojačaju svoje sisteme procene i odgovornosti kako bi bolje služile učenicima i porodicama.
Države dizajniraju sopstvene sisteme unutar federalnih smernica. Nažalost, te federalne smernice mogu nesmotreno da ometaju napredak. U tom cilju, Ministarstvo prosvete želi da smanji federalni otisak dok istovremeno podiže očekivanja u vezi sa akademskim postignućem učenika kroz program Waivers za vraćanje obrazovanja državama. Ovo je u samom srcu kako je dizajnirano ovlašćenje izuzimanja iz Zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju—države mogu tražiti izuzeća od saveznih zahteva ako pokažu kako će izuzeće poboljšati akademsko postignuće.
Uz fleksibilnost dolazi odgovornost, i fleksibilnost nije dozvola da se prikrivaju ishodi. Mininistarstvo prosvete ne može — i neće — odobriti izuzeća koja oslabljuju transparentnost, zamagljuju podatke o performansama ili otežavaju roditeljima da vide kako škole zaista služe učenicima. Podaci o odgovornosti moraju biti jasni, uporedivi i javni. Inovacije su dobrodošle. Sakrivanje loših akademskih rezultata nije.
Naša posvećenost rigoroznoj proceni i smislenoj odgovornosti ostaje nepokolebljiva. Kao majka troje dece (i baka) i doživotna edukatorka, razumem pitanje koje svaki roditelj pita: “Da li je moje dete zaista na pravom putu?” Porodice zaslužuju jasne odgovore. One zaslužuju da vide, na jasan način, kako njihovo dete napreduje i gde je potrebna dodatna podrška—kao što su časovi privatnog podučavanja. Učenici zaslužuju i tu jasnoću, takođe.
