U svojoj novoj knjizi, The Sacred Art of Teaching, Lisa Delpit i Christopher Emdin “razgovaraju” o mnogim temama—i ličnim i profesionalnim.
Nagrađivana MacArthurovom nagradom Lisa Delpit je Felton G. Clark profesor obrazovanja na Southern University i autorka knjige Other People’s Children.
Christopher Emdin je Maxine Greene Chair za istaknute doprinose obrazovanju na Teachers College, Columbia University, i direktor kreativnosti, inovacija i preduzetništva u Schupf Family IdeaLab na Skidmore College.
Larry: Pišete da “Svaka lekcija, svaka interakcija, svaki trenutak proveden sa mladima predstavlja razgovor sa budućnošću.” U okviru iste diskusije, pišete o tome kako nastavnici moraju da vode sopstvene razgovore i sa ljudima iz svoje prošlosti. I govorite o otporu nekih nastavnika da urade jedno, drugo ili oboje.
A šta sa nastavnicima koji nisu otporni, ali zaista ne razumeju kako da vode te razgovore i kako odluka da se upuste u to ili odustanu utiče na to što rade u učionici? Možete li to učiniti malo konkretnijim za njih?
Lisa i Christopher:
Za nastavnike koji ne razumeju kako da vode razgovore sa budućnošću i prošlošću, želimo da ih podsetimo da to već čine. Naše prošlosti govore kroz nas i sa nama stalno. Zato nas roditelji pitaju: “Zvučiš kao tvoja baka” ili “Krećeš se poput tvog ujaka.” Posao počinje kada jednostavno prepoznamo da to već radimo.
Postoje razgovori koje možemo voditi sa našim prošlostima koji proističu iz prethodnih osnažujućih interakcija.
Ovi razgovori pružaju nam priliku da se povežemo sa onima koji su stvorili inspiraciju i prostor za naš rast. Moglo bi se zapitati: Šta su oni učinili da pokrenu tvoje lično proširenje? Koje reči su koristili? Kako te to učinilo da se osećaš? Kakve su posledice njihovih postupaka koje se još odražavaju na to ko si sada ili koga želiš da postaneš? Kako možeš da jejich prisustvo uneseš u svoju učionicu? Koja pitanja bi im postavio/la o tvojim trenutnim dilemama u učionici? Ako više nisu među živima, šta misliš da bi ti rekli? Šta bi mogli da predlože oko deteta s kojim se trenutno suočavaš? Kakav bi savet dali oko rešavanja problema s kojima se danas suočavaju nastavnici?
Važno je voditi ove razgovore sa svojim prošlim ja jer prizivanje onoga što te najviše oblikovalo donosi drugačiji način razmišljanja u tvojoj učionici.
Takođe je neophodno voditi razgovore i sa tim pojedincima i okolnostima iz prošlosti koje su otežale proces učenja, koje su ograničile tvoj pogled na sebe i na ono čime bi mogao/da postaneš. Razmišljanje o negativnostima sopstvenog obrazovnog puta može biti jednako bitno kako bi se izbeglo da zlonamerni duhovi slučajno zasene tvoj trenutni rad.
Reflektujući nastavnik je mnogo verovatnije da bude usmeren i nameran nego onaj ko samo gazi kroz nastavu. Ono što želimo da podstaknemo jeste namernost. Namernost omogućava da se otkloni sve što može da prekine nastavnika da bude svoje najbolje ja u učionici. Ponekad to znači nošenje baterijske lampe koja može pomoći da pronađe put. Drugi put, to je karta koja te sprečava da se vrtiš u krug oko istog mesta.
Postoje razgovori koje bismo mogli da vodimo sa onima koje lično nismo susreli, a koji dele zajedničko nasleđe podučavanja dece koja liče na one u našim učionicama. Ako, na primer, predaješ crnačkoj deci, informiši se o tim nastavnicima koji su vešto obrazovali crnu decu ali često nisu dobili javno priznanje, nastavnici poput Carrie Secret, Mary Rhodes Hoover, Augusta Mann, Marva Collins, i učiteljice koje je Gloria Ladson-Billings opisala u nekoliko svojih knjiga.
Obavezno traži perspektive i prakse edukatora koji su zaista negovali brilijanciju dece i njihovih zajednica. Ne onih koji su pisali o tome ali lično nisu uspeli da pomere tačku ka izvrsnosti za crnu decu (ili smeđu decu, ili siromašnu decu). Ne onih koji posmatraju decu marginalizovanu u društvu kroz deficitni pogled koji odbacuje njihovu intelektualnu oštrinu. Ne onih koji, uz mnogo dokaza u suprotnom, sebe vide kao spasioce za one koji su marginalizovani.
A posle čitanja i internalizacije reči ovih vanrednih edukatora, zamisli da bi ih mogao/la ispitati o svojoj učionici, učenicima, zajednicama odakle deca potiču, njihovim roditeljima, njihovim snovima, njihovom potencijalu. Šta bi ti savetuili?
Larry: Postavljate veoma kritičnu tačku o učenju zasnovanom na projektima definišući ga kao “projekat zasnovan na zajednici i usmeren na poboljšanje uslova učenika u zajednici.” Mislim, Predsednik Donald Trump je govorio o tome kako bi sve škole trebalo da to rade, ali pretpostavljam da to ne bi bilo njegovo shvatanje. Takođe mislim da neki zagovornici PBL-a mogu to drugačije opisati i reći da je vaša definicija za “problemi-bazirano” učenje.
Čini se da PBL, kao i napori poput SEL-a, imaju tendenciju da budu uglašeni iz straha od političkog povlačenja. Koji biste savjet dali nastavnicima na područjima gde postoji legitimni strah za njihove poslove ako primene neke od vaših ideja?
Lisa i Christopher:
Jedan od razloga zašto smo svi toliko zbunjeni u pogledu obrazovanja jeste to što nastavnici i stručnjaci za obrazovanje nastavljaju da koriste fraze koje gube smisao jer svaki govornik u sebi nosi različitu koncepciju. To je kao da svi nosimo naočare virtuelne realnosti i zajednički pokušavamo da savladamo teren; svaki uređaj prikazuje drugi pejzaž. Kada jedan član ode na planinu, ostali posmatrači vide ga kako se spušta na planinu ili ulazi u jezero; skrenite levo, a koigrači vide skretanje desno.
O ovome govorimo u The Sacred Art of Teaching u poglavlju pod naslovom „Kultura imenica.” Da bismo izbegli ovu bahatu zbrku, svi bismo trebalo da opišemo ono što tačno radimo ili šta tačno govorimo u opisnim glagolima umesto da koristimo „kratke” imenice koje ubrzo postaju besmisleno značajne.
That said, the fact that Donald Trump’s mental topography has embraced the noun “project-based learning” is actually a gift. Just as the right has redefined DEI, critical race theory, white supremacy, intersectionality, etc., etc., etc., we have the opportunity to redefine whatever is in President Trump’s head when he coughs up educational buzzwords.
Sada, o učenju zasnovanom na projektima i potrebi da se usvoje opisni glagoli. Bilo koji novi “program” koji uvodimo u učionice koje su pune učenika koje su danas oštećene postojećim obrazovnim praksama—učenje zasnovano na projektima, ekspedicionarno učenje, izazovno učenje, problem-based učenje, socijalno-emocionalno učenje i tako dalje, ad infinitum—neće biti uspešan bez namernog fokusiranja na same učenike, njihove zajednice i njihova stvarna življena kultura. Tačka. Mikrofon spušten.
Ovo nije nužno učenje novog kurikuluma; ovo je dobro podučavanje postojećeg kurikuluma. Ovo nije ignorisanje akademskih sadržaja radi prihvatanja kulture; ovo je korišćenje kulture da se najbolje podučavaju akademici. Sve što predlažemo za učionicu treba da se koristi u službi lične i akademske izvrsnosti. Baš kao što niko od nas ne bi otišao kod lekara koji deli naše političko uverenje ali ne može da izleči naše bolesti, dobar nastavnik mora biti procenjen po svojoj sposobnosti da pomogne učenicima—svim učenicima—da prihvate svoj genij i dostignu svoj najviši potencijal.
Oni koji će naslediti Zemlju moraju usvojiti i akademski sadržaj i neugaslu želju da nastave da uče. Za nastavnike, to se može postići samo prihvatanjem stvarnog života učenika, kao i kulturnog nasleđa njihovih zajednica i njihovih snažnih istorija.
Što se tiče nastavnika koji se boje za svoj posao, nastavnici koji čine pravu stvar za decu koja su društveno demonizovana uvek su se suočavali s rizikom. Ključevi uspešnog ublažavanja tih rizika uključuju povezivanje sa roditeljima kroz iskazanu brigu za njihovu decu i zajedničko delovanje sa drugim nastavnicima kako bi kreativno reinterpretirali bilo koji program ili kurikulum koji je implementiran (npr. da učenici uče “kritičko čitanje” i “analitičko čitanje” ili “duboko čitanje”—bilo koja terminologija koju koriste njihove distrikte—poređenjem dokumenata sa višestrukim perspektivama, ili poređenjem stvarnih reči istorijskih figura sa često „sanitizovanim“ verzijama u udžbenicima, ili sprovođenjem bilo kakvih analiza koje omogućavaju učenicima da istraže svoja i tuđa mišljenja).
Raditi u saradnji sa drugim nastavnicima, kreativno reinterpretirati obavezne kurikulume, pridobiti podršku roditelja i povećati akademske performanse su sredstva kojima nastavnici čine ispravno, a ne izdvajaju sebe. (Chris je svojim studentima u pripremi govorio da je najkorisniji nastavnički alat u vašoj učionici vrata: Zatvori ih!)
Reči i termini će se uvek menjati. Dobar pristup poučavanju će uvek ostati isti.
Drugi deo ovog intervjua pojaviće se sledeće nedelje …
