Angažman učenika na edukativnim tehnološkim aplikacijama ne bi trebalo da se izjednačava sa učenjem.
To je jedna od ključnih poruka izveštaja koji je objavilo Američko psihološko udruženje (APA). Izveštaj, koji su pripremili multidisciplinarni panel psihologa, sintetizuje dokaze iz širokog spektra digitalnih aplikacija za učenje i nudi 10 preporuka zasnovanih na dokazima koje imaju za cilj da pomognu porodicama, nastavnicima, donositeljima odluka i programerima proizvoda da obezbede da tehnologija podstiče značajno učenje.
„Pravi test učenja dešava se tek nakon što se aplikacija zatvori,“ navodi se u izveštaju, koji je objavljen 3. septembra. „Učenici mogu dobro da ostvaruju rezultate unutar jednog alata, ali da zaborave ili ne primene ono što su naučili na drugim mestima.”
Izveštaj preporučuje obrazovnim i tehnološkim zajednicama sledeće korake:
- Definišite ciljeve i ishode učenja pri korišćenju ed-tech-a i procenjujte aplikacije prema tim merilima, umesto prema nivou angažovanosti ili uživanja učenika;
- Procijenite koje druge oblike obrazovne tehnologije one zamenjuju;
- Izaberite alate zasnovane na istraživačkim pristupima učenju; i
- Uključivanje odraslih neka bude značajan deo implementacije — jer ed-tech postiže najveću efikasnost kada učenje podržavaju međuljudski odnosi.
Izveštaj se pojavljuje u trenutku kada školski distrikti suočavaju sa sve većim otporom prema upotrebi tehnologije od strane učenika i njenom korelacijom sa ponašajnim, mentalnim i akademskim izazovima. Ovog meseca, javne škole Njujorka pridružile su se listi distrikata koji ograničavaju vreme provedenog pred ekranom za mlađe učenike.
U razgovoru, Nicole Barnes, izvršna glavna psihologkinja APA za obrazovanje, govorila je o istraživanju o ed-tech-u, preporukama organizacije i svom pogledu na ulogu ograničenja vremena provedenog pred ekranima u školama, politikom koju podržavaju neki roditelji i zagovornici.
Ovaj intervju je skraćen i prilagođen dužini i jasnosti.
Šta APA misli o razgovorima o vremenu provedenom pred ekranom koji se trenutno vode u školama?
Što nauka govori, izbor zapravo nije između ekrana i ne-ekrana. Izbor koji pravimo jeste da li je određeno iskustvo učenja bolje uz tu tehnologiju i šta učenici gube kada se ta tehnologija koristi.
Kada gledamo vreme provedeno pred ekranom kao da je sopstvena nezavisna balon, to samo po sebi ne može da nam kaže da li dete koristi to vreme da rešava problem ili da duboko čita. Takođe ne može da pokaže da li to dete pasivno gleda nešto ili prelazi sa jednog na drugi sadržaj.
Šta to govori o koracima koje škole treba da razmotre?
Škole moraju da počnu da postavljaju teža pitanja. Lako je samo reći da ćemo nešto zabraniti, ali za mene to je gotovo da zamenjuje važnija pitanja: Šta ova tehnologija radi? Kada se koristi?
Zamenjuje li nešto što znamo da je veoma važno za učenje i razvoj, poput diskusije, interakcije sa vršnjacima, igre, istrajnog čitanja, praktičnog učenja ili sna?
Koji je najveći zaključak koji želite da nastavnici izvuću iz ovog izveštaja?
Dugo su kompanije iz oblasti ed-tech mogle da predstave metrike angažmana na način koji sugeriše da one znače učenje. U nauci postoji velika razlika između angažmana i učenja, i moramo prestati da mešamo ta dva pojma.
Proizvod ed-tech-a može da zadrži učenikovu pažnju. Može da generiše zaista impresivne brojke korišćenja, a i dalje može da ne dovede do znanja i veština koje će trajati.
Koja bi poruka školama trebalo da prenose programerima ovih proizvoda?
Nadam se da ćemo kao zajednica početi da tražimo odgovore od ovih kompanija za obrazovnu tehnologiju. Ne samo: Da li se učeniku dopalo? Da li je uspeo dok ga je koristio u toj aplikaciji?
A najvažnije: Mogu li da se sete? Mogu li da objasne? I mogu li primeniti ono što su naučili nakon što se alat ukloni ili posle toga što prikažemo ekran?
Mnogo ličalnih i školskih lidera se možda složi, ali se takođe pitaju kako da procenjuju ove proizvode. Koji je vaš savet njima?
Trebalo bi da traže trenutak „pokaži-mi“. Pokažite mi da ono što možete da uradite u aplikaciji, možete da uradite i izvan nje — bilo da objašnjavate ideju, rešavate novi problem ili primenjujete veštinu u drugom kontekstu.
Uspeh unutar ove veoma podržane platforme može značiti samo da je učenik naučio da se snađe na platformi, a pravi test je da li mogu preneti ono šta su naučili unutar te platforme na nešto drugo. To je trenutak kada ću biti uveren da postoji dokaz učenja.
Izveštaj pravi razliku između ed-tech aplicira i opštih, višekorisničkih?
Ne možemo tretirati svu tehnologiju koja se koristi u obrazovnom okruženju kao edukativni tehnološki alat. Svrha ed-tech alata je na neki način da podstiče učenje. Postoje druge tehnologije koje se koriste u školama, ali nisu namenjene toj svrsi, a još važnije je da postoji i druga tehnologija koju mladi koriste, bilo u školi ili kod kuće, a koja nije namenjena učenju.
One o kojima govorimo ovde jesu one koje se same promovišu kao da donose određeni napredak u učenju, i ono što tražimo od tih kompanija da urade, kroz spoljašnju validaciju, jeste da dokažu da su ti ishodi u učenju zaista ono što tvrde da jesu, jer ne štitimo mlade ako to ne uradimo.
Da li mislite da školske zajednice i roditelji razlikuju ove stvari?
Postoji mnogo ed-tech alata koji su odlični i koji su zaista uradili težak posao, i nije fer da se stavljaju u isti koš sa onima koji to nisu. Ed-tech je pomogao učenicima na načine koji su eksponencijalni, posebno za učenike sa invaliditetom ili učenike koji uče engleski jezik.
Oni su transformisali učenje za te populacije na vrlo dobar način. Nedostatak regulacije otvorio je tržište gde oni koji to rade loše mogu da se takmiče na istom nivou, i to zaista nije u službi zaštite naše dece, za šta bismo trebalo da se zalažemo.
Gde u ovu priču uklapa veštačka inteligencija?
Veštačka inteligencija se ugrađuje u ove alate. Zabrane ne hvataju nijanse koje su zaista potrebne. Cilj ovde je da učenik ostane u procesu razmišljanja.
AI treba da se koristi da ojača učenje. Znamo da kada AI pomaže da dohvatite informacije iz memorije, kada vas podseća na gradivo tokom vremena, kada vas navodi da objasnite svoje rezonovanje ili uporedite povezane zadatke, ili kada prilagođava povratnu informaciju na najkorisniji način, ili kada primenjuje znanje u novim kontekstima, AI postaje snažan alat za učenje.
Manje je reč o tome da li ga koristimo ili ne. Više je o tome kako ga koristimo.
Deluje da je naučna osnova učenja postala buzzword u ed-tech-u. Šta mislite o tome?
Postoji razlika između tvrdnje da je vaš proizvod zasnovan na nečemu ili ima osnove u nečemu i tvrdnje da će vaš proizvod doneti ove ishode. Ta zbrka je aktuelna i ono što treba da bude razdvojeno. Dobar je korak što su vaši dizajn elementi zasnovani na onome što znamo da pomaže učenicima da uče, i da te dobrote održavaju tokom vremena.
Ali to ne znači da ne treba da budete u mogućnosti, uz nezavisnu spoljašnju validaciju, da dokažete da su tvrdnje koje iznosite javnosti tačne. Vidim to kao „da, i“. One moraju biti ukorenjene u nauci i moraju da dokažu da zaista proizvode ishode koje navode.
Gde bi nastavnici trebalo da počnu kako bi naterali tehnologiju da ispunjava ovakve standarde?
Više svesnosti i namerne namere u pogledu onoga šta se od učenika traži i kako provode vreme na ovim aplikacijama bio bi odličan prvi korak koji škole lako mogu da preduzmu, a ne bi zahtevao odlazak dalje od onoga što već čine u svojoj fiducijarnoj odgovornosti da obrazuju učenike.
Neophodan drugi korak — mislim da to neće biti ni na jednoj pojedinačnoj školi; verovatnije na državnom i distrikt nivou — jeste da se uspostavi red u Divljem zapadu koji sada vlada. Potrebna je šerifska figura koja će definisati kakvi će standardi izgledati širom industrije, kakvi će biti rubrike ili kriterijumi nabavke.
