Krovne terase pune baštama. Glamurozno školsko kupatilo sa svetlima oko ogledala, poput soba za šminku filmskih zvezda. Unutrašnja rekreaciona sala sa klima uređajem, opremljena blagim, treperavim svetlima i kutkom za skiciranje i crtanje.
To su neke od arhitektonskih karakteristika i sadržaja koje su učenici šestog razreda Knox Gifted Academy, javne magnet škole u Chandleru, Arizoni, uklopili u snove o školskim prostorima, koje su oživeli kako u virtuelnim, tako i u pravim 3D modelima.
Projekat je bio deo napora nastavnika tehnologije Tare Menghini i Krista Wilkewitz da podstaknu učenike da koriste digitalne alate kako bi pokrenuli kreativnost, a ne pasivno konzumirali sadržaj.
Takođe im je pružio priliku da primene svoje veštine kodiranja, da istražuju, sarađuju i, naročito, da koriste maštu.
Nastavnici su projekat započeli — koji je trajao otprilike jedan kvartal tokom časova tehnologije koji su se održavali dva puta nedeljno — upitujući učenike o njihovom školskom iskustvu.
„To je pitanje na koje mislim da deca nisu dovoljno često upitana, ili bar im se ne traži povratna informacija: Koja je svrha škole? Zašto ste ovde?“ izjavila je Menghini. „Šta biste želeli da dobijete od škole? I onda mi kažemo: ‘Kako bi škola mogla da izgleda?’“
Učenici su se potom sreli sa stručnjacima za dizajn škola.
Intervjuisali su iskusnog lokalnog arhitektu škola putem Zooma, koji je, gledajući zid iza učenika, mogao da primeti da njihova škola potiče iz 1970-ih.
FaceTime su uspostavili sa direktorom obližnjeg kampusa koji je bio u toku izgradnje, dok je šetao gradilištem noseći svoju kacigu.
Predmet je takođe istraživao realne — ali van klika — mogućnosti. Gledali su vest o Alpha Schools, mreži privatnih škola koje se uveliko oslanjaju na veštačku inteligenciju kako bi deo nastave obezbedile. Saznali su za Design 39 u San Diegu, javnu školu pre-K–8 posvećenu učenju kroz projekte.
A Menghini je učenicima pričala o svom iskustvu podučavanja u Japanu, gde učenici aktivno učestvuju u vođenju škole — uključujući čišćenje zgrade i posluživanje ručka.
Učenici su zatim u timovima osmislili školu svojih snova i odlučili o njenim neodustivim karakteristikama.
Zatim su kreirali digitalne verzije svojih škola — ili učionica — koje su mogli da istraže u virtuelnoj realnosti, koristeći pre svega Delightex, platformu za 3D uranjanje. (Knox Academy ima plaćenu verziju, ali postoji i besplatna verzija. Minecraft Education je još jedna opcija, predložila je Menghini.)
Digitalni aspekt projekta pomogao je učenicima da potpunije razmisle o planiranju, saopštila je Wilkewitz.
Omogućio je „modelovanje i otklanjanje mana, tako da kada dođu do fizičke izgradnje, znaju: OK, ovo bi moglo da funkcioniše, ovo možda neće.“
Deca su zatim primenila svoje matematičke veštine kako bi nacrtala tehničke projekte.
Zatim su pravili realne modele svojih snova koristeći relativno jednostavne materijale: karton ili deblji karton, štapiće za lizanje sladoleda, lažno lišće, drvene kockice, tkaninu, papirne maramice, drvene štapiće, čačkalice, pompome i još mnogo toga. (Za ovo su Wilkewitz i Menghini posetile centar za reciklažu veličine 4.000 kvadratnih stopa i besplatno odnele donirani otpad.)
Nastavnici su učenicima obezbedili i obuku za korišćenje nekih potencijalno opasnih alata — uključujući pištolje za vruće lepljenje i X-Acto noževe.
Projekat je nastavnicima doneo uvid u to šta njihovi učenici misle i o čemu brinu.
Jedan učenik je stvorio testnu kuhinju u kojoj bi deca učila matematičke koncepte, poput razlomaka, dok bi pekli mafine, pravili pizze ili ukrašavali cimetaste bučne peciva.
„Stvari koje su deca želela da promene odnose se na agenciju,“ izjavila je Menghini. „Oni žele izbor, žele da znaju da ono što uče ima smisla.“
A kada je direktor škole koja je u izgradnji pokazao učenicima učionice sa staklenim zidovima, deca su se zapitali gde bi učenici mogli da se sakriju ako bi došao napadač, rekla je Menghini.
Podstakla ih je da postave pitanje direktoru, koji ih je uverio da su stakla otporna na metke.
Menghini se takođe dotakla da je model jedne grupe uključivao i pokrivene parking prostore kako bi vozila nastavnika ostala hladnija pod Arizonskim suncem, a uz to su nabrojani solarni paneli koji bi napajali stanice za punjenje električnih vozila.
„Oni su nas preporučili!“ rekla je.
Na završetku projekta, škola je pozvala roditelje da dođu i zavire u svetsnova učenika.
„Čini mi se da je to najvažniji deo, baš osnaživanje — da deca dobiju priliku da pokažu i budu uzbuđena zbog onoga što su uradili,“ izjavila je Wilkewitz.
