Kako rasprave o upotrebi tehnologije u učionicama postaju sve intenzivnije, neki roditelji i zagovornici dovode u pitanje da li postavljanje kamera u učionicama koje hostuju učenike sa značajnim razvojnim ili intelektualnim potrebama predstavlja neophodnu meru bezbednosti ili narušavanje privatnosti.
Ideja o kamerama u učionicama za posebne potrebe nije nova. Godine 2015. Teksas je postao prva država koja je usvojila zakon koji zahteva video i audio kamere u samostalnim učionicama za specijalno obrazovanje na zahtev roditelja ili člana osoblja, a nekoliko drugih država je to sledilo.
Okrug i države koje su usvojile ovu tehnologiju veruju da ona može da odvrati loše ponašanje i da pruži ključne dokaze tokom istraga o zlostavljanju, ili o upotrebi prekomerne sile, izolacije ili privođenja, naročito kod učenika koji ne mogu da govore ili podele svoju stranu priče. Zastupnici tvrde da video zapisi takođe štite članove osoblja od neosnovanih optužbi za nedolično ponašanje ili zlostavljanje.
Međutim, kako sve više okruga uvodi kamere, neki se susreću sa otporom kako od strane zaposlenih tako i roditelja koji smatraju da je tehnologija invazivna.
A neki stručnjaci upozoravaju da instaliranje kamera bez rešavanja sistemskih problema poput nedostatka kadrova i neprikladne obuke u veštinama poput deeskalacije problema u ponašanju bez upotrebe sile ili zadržavanja ne štiti najranjiviju decu u školama.
„Ideja da kamere u učionicama kao strategija predstavlja razuman zahtev koji škole treba da razmotre,“ izjavila je Jacqueline Rodriguez, izvršna direktorica Nacionalnog centra za učenje i teškoće u učenju, neprofitne organizacije za zagovaranje i učenika i odraslih, „ali u meri u kojoj ljudi vide video zapise ili snimanje u učionicama kao rešenje, mi bismo se potpuno ne složili. To je veoma reaktivna mera koja ne rešava ove probleme niti osigurava da zlostavljanje ne bude učestalo.“
A na kraju, škole koje instaliraju kamere često usvajaju politike koje sprečavaju administratore da nadgledaju učionice ili koriste video zapise za ocenjivanje rada nastavnika. Te politike takođe ograničavaju ko može da pregleda snimke i kada—obično tek nakon prijave o neprimerenom ponašanju.
„Znam za tenziju između narušavanja privatnosti i odgovornosti, ali nismo videli da bi privatnost ljudi bila ozbiljno narušena, ali smo videli rezultate i koristi od posredovanja odgovornosti,“ izjavila je Denise Marshall, izvršna direktorica Saveta roditeljskih advokata i zagovornika (COPAA), nacionalne nevladine organizacije koja štiti pravna i građanska prava učenika sa invaliditetom. COPAA nema zvaničan stav o tome treba li distriktima da instaliraju kamere.
Snimci su alat koji dopunjuje istrage
Neki distrikti, poput javnih škola Frederick County u Merilendu, počeli su sa postavljanjem kamera nakon što su se pojavile sumnje u neprimereno ponašanje osoblja ili prekomernu upotrebu zadržavanja i izolacije—praksi koje federalni podaci pokazuju da se neproporcionalno koriste kod učenika sa posebnim obrazovanjem.
U Frederick Countyju—gdje neke učionice za specijalno obrazovanje već imaju kamere, a preostali se očekuje da budu opremljeni do 2030. godine—snimci su namenjeni da podrže istrage o tvrdnjama za neprimereno ponašanje, ali nisu „nadzor“, rekla je Sarah Sirgo, šefica kabineta distrikta. One nisu aktivno nadzirane i, u skladu sa dogovorom sa lokalnim sindikatom nastavnika, administratori mogu pregledati snimke samo iz ograničenih razloga, poput istrage sigurnosnog incidenta, hitnog stanja ili tvrdnje o neprimerenom ponašanju prijavljenoj putem drugih kanala.
Na kraju, snimci mogu pružiti ključne dokaze koje pogođeni učenici možda ne bi mogli sami da pruže, dodala je.
„Imamo učenike koji ne mogu da pruže sopstveni prvi-lice svedočanstvo o tome šta se dogodilo ili nije, i ovo je način da zatvorimo komunikacioni jaz u opisivanju onoga šta se dešava u učionicama, u veoma ograničenim okolnostima,“ izjavila je Sirgo. „To objašnjava zašto kamere [jesu] u specijalizovanim programima, a ne svuda.“
Jak zaštita privatnosti pomaže da se smanje brige oko kamera
Neke porodice u distriktu Merilenda imale su brige oko snimanja njihove dece, rekla je Sirgo. Neka deca u samostalnim učionicama imaju značajne mentalne i razvojne potrebe i mogu se svući ili imati nuždu tokom časa, na primer. Roditelji ne žele da ti ranjivi momenti budu vidljivi ljudima izvan škole.
U Frederick Countyju, video zapisi se ne mogu objavljivati putem zahteva za pristup informacijama jer dobavljač ne pruža distriktu opciju zamagljivanja lica dece. Distrikt ne može objaviti video zapise javnosti, niti roditeljima ako snimak prikazuje decu drugih osoba. Roditelji mogu pregledati video zapise svoje dece lično, uz nadzor administratora kako bi se osiguralo da se ne prave kopije, rekla je Sirgo.
S druge strane, nekoliko nastavnika nije imalo problema sa snimanjem, rekla je, mada su neki bili zabrinuti da bi se njihovi lični pozivi koje obavljaju između časova mogli snimiti, na primer.
Distrikt je podsetio nastavnike da učionice predstavljaju javne prostore i da se ne smatraju njihovim ličnim kancelarijama.
Uključivanje osoblja u prihvatanje kamera počinje godinama pre nego što se predlog iznese, rekla je Sirgo.
Ako nastavnici ne veruju da administratori imaju njihove najbolje interese na umu i da će obezbediti pravi postupak ako se pojave pritužbe, mogu biti otporni prema snimanju.
„Ono što morate imati da ovo funkcioniše jeste kultura fer prema zaposlenima,“ rekla je.
Merenje uspeha nije samo broj incidenata
Frederick County nema istraga o tvrdnjama o neprimerenom ponašanju nastavnika otkako je pokrenuo pilot-program kamera, ali to nije merilo koje koristi za procenu uspeha, rekla je Sirgo.
„Ne želim da ljudi kažu da nedostatak incidenata dokazuje da kamere funkcionišu,“ rekla je. „Iskreno, ovi incidenti koji se dešavaju u ovakvim programima su izuzetno retki, pa kada je nešto već retko, ne možete pripisati njegovo stalno izostajanje novoj intervenciji bez jačeg dokaza.“
Sistem škola Frederick County meri uspeh kroz povratne informacije i klimatske ankete osoblja i roditelja kako bi se utvrdilo da li kamere grade poverenje i osećaj sigurnosti; analizu da li istrage budu rešene brže, efikasnije i preciznije; i kako se obrasci prijavljivanja menjaju tokom vremena.
„Efikasnost se ne meri po tome da li se ništa ne dešava; meri se po tome da li sistem donosi jasnost, poboljšava naš odgovor, te vrste stvari,“ rekla je.
Tokom prvog školskog godišta pilot-programa u 2025-26, administratori su najčešće pregledali snimke—oko 90% puta—da bi pribavili dokaze za zahteve za naknadu štete na radu, izjavila je Sirgo.
Rešavanje osnovnih uzroka zlostavljanja može biti delotvornije od kamera
Kada su tvrdnje o neprimerenom ponašanju i zlostavljanju u učionicama za specijalno obrazovanje javno iznete, one često uzrokuju talase u zajednicama. Ti incidenti često služe kao katalizatori za zagovaranje instaliranja kamera, kako je primećeno u kontinuiranom otporu zajednica širom zemlje, uključujući Kalifornijsku Central Valley, Hoover u Alabami, Bakersfield u Kaliforniji i Jefferson County u Kentakiju.
Pored instaliranja kamera, škole bi trebalo da se fokusiraju na povećanje obuke osoblja o tome kako upravljati obrazovnim potrebama učenika i kako pravilno ograničavati učenike kada je to neophodno, rekao je Rodriguez iz Nacionalnog centra za učenje i teškoće u učenju. Takođe, često nema dovoljno osoblja u učionicama za specijalno obrazovanje da adekvatno upravlja brojem učenika i njihovim potrebama, a škole često nemaju dosledne politike o tome kako rešavati probleme u ponašanju učenika, dodao je Rodriguez.
Marshall iz COPAA se složila.
„Bez svega toga, to je crna krpa ili lažni sigurnosni mrež.“
„To ništa ne sprečava [zlostavljanje]—samo pruža dokaz da bi, u slučaju da nešto krene po zlu, mogli da pokažemo da smo nešto uradili.“
Ipak, kupovina i instaliranje kamera mogu delovati kao lakše, brže rešenje koje zadovoljava frustrirane zajednice nakon incidenta, rekla je.
„Da biste se zapravo obratili školskoj zajednici i rekli: ‘Moramo da promenimo kulturu u ovoj školi da nam ove video kamere nisu potrebne’, to je mnogo složenije, i zahteva ne samo političku spremnost već i finansiranje i podršku,“ rekla je Rodriguez. „Ako ljudi ne osećaju da imaju ta tri segmenta, jednostavno će krenuti ka onome što smatraju da je posledično, jer će ljudi reći: ‘Pa, vi nešto radite, i to je bolje od ničega.’”
